Истина је била прећуткивана

Ако бисмо се за тренутак пребацили у 2030. годину, па срели истраживача који мукотрпно склапа слику о стању здравља у земљи Србији у првој деценији овог столећа, упитали бисмо га и шта је пронашао у архивској грађи болница и клиника или медицинских института у Србији.

Врло је мало такве грађе, одговара наш саговорник из будућности, зато што се тада прелазило на компјутерску евиденцију и архивирање, а претходна, папирна медицинска документација чувана је у полицама које би, изгледа, увек затребале за нешто друго, па су свежњеви историја болести, протокола и евиденционих књига негде пребацивани. Постојао је закон о чувању те изузетно важне документације, али је тај закон био мањкав, мада је важније што није био примењиван. Слично је било и на универзитетима и факултетима. Све је компјутеризовано, а стара папирна документација пребачена је у депо Архива Србије у Железнику. Ми нисмо свесни да је тамо архивирана наша прошлост. А без прошлости нема идентитета!

Овај одговор, нажалост, не долази из будућности, већ у разговору за „Политику” наведену тврдњу о стању грађе у нашим здравственим установама износи професорка др Снежана Вељковић, ауторка „Хронике Медицинског факултета у Београду 1920–2010”, монографије кроз коју се као на фресци колосалних размера осликавају два века модерне српске историје и сложене околности развоја високог школства у Србији у којем је 1920. године своје место нашао и Медицински факултет.

Професорка Вељковић је после низа година упорног и напорног рада, који је подсећао и на неку врсту герилског истраживања, даровала српској науци и култури незаобилазно, вредно штиво првог реда. Монографија је штампана на готово 1.000 страница великог формата, у изванредној графичкој опреми, с огромним бројем мало познатих и непознатих фотографија, факсимила докумената и ретких, заборављених писаних извора, од којих су многи деценијама чамили на тавану Института за судску медицину.

На наше питање када је и како започела истраживање, професорка Вељковић наводи да су непосредни повод била два документа о Факултету нађена у архиви Института. Први је из 1923. године, са потписом декана, професора др Ђорђа Јоановића, а други из 1924, са потписом декана, професора др Рихарда Бурјана. Садржај тих дописа и данас је актуелан. Други разлог било је сазнање да генерације лекара и студената медицине не знају много, односно готово ништа, о професорима – оснивачима Факултета. А већина њих били су горостаси – у правом значењу те речи, каже наша саговорница.

Како то да је изворна документација Факултета највећим делом сачувана у архиви Института за судску медицину?

Постоји више разлога. Први – сви професори судске медицине, природом свог посла, везани су за медицинску документацију због судскомедицинских вештачења, па је нормално да се сва документација чува. Други – практичан разлог, јесте у томе да је зграда Института за судску медицину била увек самостална, посебна зграда. Све што је у њу достављано, чувано је у архиви или библиотеци. Највећи део те грађе је сачуван.

На који је начин оснивање Факултета зависило од ставова и хирова људи на власти?

Колико и све остало у држави зависи од ставова, не мора се баш рећи – хирова власти. Оснивање Медицинског факултета било је предвиђено Законом о Универзитету из 1905, а маја 1914. потписана је одлука о његовом отварању. У том периоду догодила су се најпре два балканска рата, а затим Први светски рат. Факултет је морао да сачека стварање нове државе. Коначно, 1920. је уписана прва генерација студената.

До које је мере хронични недостатак новца диктирао оснивање Медицинског факултета?

Свакако да је утицао – али не пресудно. Важнији су били људи. И идеја да је факултет потребан. Да вас подсетим: кад је почео да ради, децембра 1920, факултет није имао ни зграде, ни учионице, ни вежбаонице, ни лабораторије. Имао је декана, продекана, професора анатомије и 286 уписаних студената! Невероватни су били ентузијазам и енергија тих професора који су се упустили у образовање лекарског кадра за новостворену државу.

Које су теме из историје Факултета биле прећуткиване, па и забрањене у досадашњим истраживањима?

Било је много прећуткивања. И незваничних забрана. Споменула сам необјективно приказивање рада и успеха Универзитета у Београду у периоду између два рата. За време Другог светског рата као да Универзитет и факултети нису постојали. Говорило се само о напредним студентима комунистима и реакционарним професорима, који су, наравно, праведно кажњени! Професорка Љубица Кандић обрадила је тај период за Правни факултет. Ја сам покушала за Медицински факултет. Посебно су страшна прећуткивања о прогону професора непосредно после Другог светског рата, на шта се надовезао прогон професора и студената у периоду Информбироа. Медицински факултет је 2001. извршио рехабилитацију својих професора који су „удаљени са посла и из наставе у периоду од 1944. до 1953. године”. Али, изостале су правна ревизија и судска рехабилитација.

На крају, професорка Снежана Вељковић, одговарајући на наше питање који су интересантни догађаји из скорије прошлости, каже:

Закон о Универзитету из 1998. је велика брука и срамота! Његове последице погубне су за целокупну универзитетску заједницу. Прећуткивање је настављено. Нико није смогао снаге да јавно објави шта се дешавало на појединим факултетима. Бар да каже – извините! Медицински факултет је извршио анализу кадровских промена применом закона из 1998. и донео одлуку о њиховој ревизији. Незадовољни професори жалили су се суду. Факултет је све спорове изгубио. Јер, све је рађено „по Закону”.