Следећи велики земљотрес

Може ли се предвидети велики земљотрес с мноштвом жртава? Сеизмолози одавно покушавају да најаве највећи: Американци су га очекивали дуж великог раседа Свети Амндреја (САД), нарочито на стогодишњицу страдања Сан Франциска (18. април 1906.), али их није походио.

Раселина Свети Андреја (протеже се 1.287 километара од севера до југа) Земљин је незацељени ожиљак уздуж којег се свом снагом тару две тектонске плоче – Тихоокеанска и Северноамеричка. Од давнина је чувен по снажним и рушилачким потресима, и то убедљиво поткрепљују геолошки налази. Веома јаки трусови понављају се у овим крајевима сваких 140-160 година.

Десетине већих и мањих пукотина на којима леже два америчка мегаполополиса (Сан Франциско и Лос Анђелес) и много мањих градова подсећају да је покорица наше планете испуцала као порцеланска ваза, само се то голим оком не опажа. Једино се из авиона који не лети високо види веома дугачак шав – Свети Андреја.

Хоће ли Американци свикнути да живе уз свакодневно дрмусање као Јапанци?

Сеизмолози су немоћни, нису у прилици да предвиде када и где ће највећи ударити. Једино се усуђују да наговесте да ће погодити крајеве источно од Залива Сан Франциско, јачином (магнитуда) од 6,7 степени или већом, најкасније до 2032. године. А то није довољно за поуздану прогнозу, зар не?

Сателитски надзор

Геофизичари из Ренселар политехничког института (САД) су скоро обелоданили да су већи изгледи да поново уздрма Индонезију надомак острва Суматра, као и 26. децембра 2004. када је забележен један од најснажнијих до сада (магнитуда 9,2 степена), који је покренуо огромне морске таласе-цунами да опустоше обале удаљене готово 2.000 километара.

Толика енергија пустошења може да се ослободи на границама подвлачења тектонских плоча (субдукција), и то на дужини од само двадесетак метара! Завлачећи се лагано једна под другу, у стању су да изазову померање тла које ће се осетити у целом свету! А ова област је саставни део чувеног "ватреног појаса" (начичкани вулкани и земљотресна жаришта) који опасује нашу планету.

Таква смицања се дешавају сваких 200 до 1.000 година, објашњава Роберт Макафи из Ренселар института. Проучаваоци подземних подрхтавања одавно покушавају да установе тектонске шавове на којима с највећом извесношћу ваља ишчекивати потресе. Имају на располагању податке прикупљене у протеклих стотину година.

На којим тачкама се нагомилало трење које ће изненада бити отпуштено?

Уколико се једино то узме у разматрање, област око Суматре није међу најопаснијима. Роберт Макафи каже да су ови показатељи ограничени и нису довољни да се исцртају будући геолошки догађаји. Геолози су се усредсредили на мерење температуре, указујући да испуштена топлота на спојевима плоча утиче на силину земљотреса. Са ове тачке гледишта, Андаманско подморје (са Суматром) може да породи веома снажне потресе. Оваква разврставања упадају у замку зато што поједине зоне подвлачења нису у стању да испоруче највећу енергију.

Дотични стручњак за земаљске науке будно надгледа померање тектонских плоча, изобличења коре и сеизмичке таласе, ослањајући се на сателитско навођење (GPS). Почео је 1989. да надзире Индонезију из сателита и уочио да се покрај Суматре сакупља енергија, настала трењем двеју тектонских плоча. Неколико година касније излила се у једном од најразорнијих трусова икад забележених.

Стога су поуздана предвиђања још у повоју, јер није сасвим одгонетнуто шта се одиграва у току најразорнијих земљотреса. На сам дан подрхтавања Земља нас подсети на битну разлику између невероватности и немогућности; стога је најкорисније исплести мрежу јављача који ће на време упозорити да се приближава џиновски талас, сличан ономе из 2004. године.

На сат 300 потреса!

Наша планета се тресе од самог постанка, готово четири и по милијарде година. У том дугом раздобљу очврснула је само пола одсто. Под танком корицом што је обавија остала је, углавном, житка и усијана маса која се непрестано помера. Нема никаквих изгледа да људски род дочека дан да се она смири. Земљотреси и вулкани су судбина од које се једино може утећи на знатно старије "космичке стене".

Земљина опна је, према прорачунима, дебела од пет до 70 километара, а најтања је, управо, испод мора и океана. Пре око 225 милиона година простирао се само један континент – Пангеа, сачињен од Лауразије на северној и Годване на јужној полулопти. Свуда унаоколо протезао се светски океан – Панталаса. Претпоставља се да је данашњи Тихи његов остатак, Атлантски и Индијски нису ни постојали.

Праконтинент се после перма (пре око 225 милиона година) распао на неколико континената, између којих се појавило неколико мора и океана.

Данашња Земљина одећа скројена је од 22 неједнака парчета, 22 континенталне плоче, које се на спојевима додирују и гуркају. Уздуж једних пуца, код других се сабија, а на трећима се смиче. То је последица померања у разним правцима.

Брзина померања тектонских плоча креће се од неколико милиметара до неколико сантиметара годишње, зато што оне пливају на огромној житкој маси. Управо на тим шавовима, видљивим из сателита, јављају се потреси. Чак 90 одсто трусова у свету догоди се на тим саставима, веома ретко на самим плочама, километрима далеко од ивица.

Америка се сваке године удаљи од Европе за 28,5 сантиметара, а уздуж великог раседа у Калифорнији, Свети Андреја, годишње се тле смакне за пет сантиметара.

Само неупућене и необавештене изнененади једна од највећих коби човечанства, јер сеизмички уређаји годишње забележе и до 100.000 мањих и већих подрхтавања. Чак 300 земљотреса на сат, мало ли је! Записано је да су само у 20. столећу усмртили три милиона људи.