Хоћемо да крађа буде кажњива

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Некадашњи министар иностраних послова Црне Горе и амбасадор Савезне републике Југославије у Риму крајем деведесетих година, сада професор на Универзитету „Сапијенца” и предавач на италијанској дипломатској катедри Миодраг Лекић доспео је у жижу црногорске јавности пристанком да на предстојећим парламентарним изборима стане на чело опозиције и буде њен кандидат за председника Црне Горе.

Након потписивања политичког споразума са Новом демократијом (Нова) и Покретом за промјене (ПзП), ви сада покушавате да, по први пут, обједините антирежимске снаге у Црној Гори у оквиру Демократског фронта. Чини се да тај пројекат има извесних проблема?

Након што сам прихватио понуду две парламентарне партије да заједно оформимо широки опозициони савез грађанског профила, сада можемо резимирати да смо за кратко време створили респектабилни политички субјект. Демократски фронт (ДФ) је већ постао главна мета пропагандних пунктова власти, што доста говори о њиховој перцепцији опасности из опозиције. У Фронту се већ налазе неколико опозиционих партија, представници друштвених асоцијација, истакнути појединци из Грађанског фронта који су се јавно афирмисали током социјалних протеста у прошлој и овој години. Створени су услови да, на неки начин, остане трајнија веза између Демократског фронта и Грађанског фронта, који имају различите методе деловања у борби за исте циљеве – за хитну декриминализацију друштава, ослобађање заробљених државних институција, изградњу правне државе, унутрашње помирење народа који је манипулацијама власти дубоко подељен, а затим доведен на просијачки штап. Формиран је Политички савет Демократског фронта са веома угледним именима у њему. Свакако, да има и тешкоћа које су вероватно и неизбежне у овој фази. Међутим, ми верујемо у даље јачање ДФ, како на краткорочном, тако и на дугорочном плану.

Да ли је Социјалистичка народна партија тас на ваги за смену власти у Црној Гори? Ако јесте, зашто не жели бити у Фронту?

Ми смо сматрали да је СНП-у место у Фронту, а на бази правила која важе за све друге партије и компоненте ДФ-а. Они су имали неке друге предлоге који би водили коалицији њихове странке са ДФ-ом, а који је већ по себи коалиција, чиме би се створила веома компликована, дуална, нефункционална политичка конструкција. Зато смо и остали при нашем првобитном предлогу као најрационалнијем, а који СНП-у гарантује равноправан положај и унутрашња решења која би гарантовала реалну снагу те партије.

Ако се та партија одлучује за самосталан наступ на изборима, онда се има утисак да је тамо победила струја у руководству која је већ неколико пута, па и у скупштини, заговарала такву партијску стратегију, што се у крајњој линије може видети и као легитимна опција. У том случају нама остају две ствари. Прво, да изразимо жаљење због такве одлуке, посебно због респекта који имамо према бројном чланству те партије, које је, између осталог, испољавало расположење за широким опозиционим јединством какав је ДФ, и друго, да тој партији пожелимо успеха на изборима.

У сваком случају, дијалога је било довољно, сада је време за преузимање јавне одговорности за усвојене одлуке. Иначе, ја нисам присталица оштрих конфронтација у опозицији, залажем се за културу политичког дијалога, за атмосферу поверења, наравно где је то могуће, па и за дефинисање минимума опозиционе сарадње.

Да ли је порука „сменићемо власт” довољна да се мотивишу одлучујући бирачи – вишедеценијски апстиненти, или грађанима треба уз то понудити оне пројекте „који живот значе”?

Свакако да нису довољне пароле и слогани. Ми не намеравамо да извршимо неку револуцију. Ако постоје и нека позитивна достигнућа у црногорском друштву, треба обезбедити њихов континуитет. То, међутим, не умањује, наше одлучно опредељење да се изведу неопходне промене у друштву, посебно на економском и социјалном плану. Приоритет јесте и изградња правне државе на чему инсистира и Европска унија сталним понављањем тог захтева. Али и без ЕУ, ми морамо у Црној Гори сами наћи снаге како би елиминисали појаву да се појединци и групе налазе ван правног поретка. Имајући у виду и одређену вредносну дегенерацију друштва, желимо суштинско оздрављење управо на том плану. Укратко, хоћемо да крађа и лаж буду правно и морално санкционисани.

Скоро десет година остало је нејасно грађанима Црне Горе зашто сте 2003. одустали од кандидатуре за председника државе. Да ли се из истих разлога то може догодити и сада?

Неколико разлога, између осталих, и моје тадашње животне околности, утицале су на немогућност прихватања тадашњег предлога о председничкој кандидатури. Ја и данас сматрам да истакнута места у држави припадају новим, млађим снагама и појединцима, разуме се, способним и некорумпираним. У сваком случају, ја ћу се према садашњим предлозима поднети на јавно одговоран начин. Уосталом, сада су на реду парламентарни избори на које ће се Демократски фронт појавити, наравно, уколико се претходно створе регуларни услови за њихово одржавање.

Недавно сте објавили у два тома књигу „Историја Италије”. Намеравате ли да напишете и „Историју Црне Горе” кроз културне, политичке и друштвене процесе којима би скенирали црногорску прошлост и садашњост?

Црногорску историју треба да пишу историчари који се тиме професионално баве. Ја сам написао „Историју Италије”, а поводом 150 година постојање те државе. То је била, сматрао сам, моја дужност. Вероватно је тачна она тврдња да је лакше писати историју друге земље него своје. У сваком случају, поводом црногорских тема ја говорим на основу сопственог разумевања црногорске историје и актуелних политичких процеса.

Ако спољна политика зависи од унутрашње политике, какву Црну Гору и њену дипломатију ви видите из „далеког света”?

Спољна политика треба да се примарно заснива на државним интересима, при чему треба поштовати идентитет своје земље, дакле поштовати и оно што мисле њени грађани. Ако то сами не поштујете, сигурно га неће поштовати ни они из иностранства. Прилагођавање односу снага на међународном плану јесте потврда опрезности и прагматизма, при чему треба избећи замку банана република, у којима се због унутрашњих претензија трајања на власти прихватају сви налози који долазе споља. Ово важи за многе земље, свакако и за Црну Гору. Иначе, неопходно је извршити департизацију дипломатије, као уосталом и читаве државне управе.