Свако лови своје вештице

Ако оснивач „Викиликса” Џулијан Асанж, са политичким азилом Еквадора, заиста успе неким чудом да се докопа правог латиноамеричког тла, ван лондонске амбасаде где се сада налази, морао би да се позабави тамошњим стањем у медијском сектору.

„Прекините лов на вештице” узвикивао је Аустралијанац са терасе еквадорских просторија у Лондону, обраћајући се Бараку Обами, званичном Вашингтону, али и Лондону. Али исто то што Асанж тражи од америчког председника, у вези са слободом информација, захтевају новинари од Рафаела Корее, харизматичног левичарског лидера Еквадора. Јер управо је овај сјајни економиста са бриљантним успехом у најбољим школама у САД и Белгији, последњих годину дана оптуживан за прогон новинара, национализацију приватних медија и судске процесе против новинских кућа који су закључени драконским новчаним казнама за директоре листова.

Највиша судска инстанца у Киту је, примера ради, недавно потврдила пресуду нижег суда да лист „Универсо” плати, на име штете због клевете председника, суму од 40 милиона долара. Други један еквадорски новинар затражио је политички азил у Панами, и склонио се у амбасаду те земље у Киту, исто као што је Асанж нашао своје склониште у еквадорском представништву у Лондону.

Када је о информисању реч, обнавља се хладноратовска реторика, као да Берлински зид није ни пао. Свако креће у лов на неку злу вештицу, док се друге пуштају и штите да витлају на метлама. Асанж је у свету постао икона борбе за слободу информација и он упозорава да Вашингтон „ризикује да гурне свет у доба репресије новинарства”.

„Ако је ’Викиликс’ у опасности, у опасности је и слобода изражавања и здравље свих наших друштава”, рекао је са балкона, по чему подсећа на латиноамеричке популистичке лидере који најчешће бирају терасу да са ње држе говор. Иако је Асанж у праву кад истиче значај слободе речи за здравље друштва, када је у априлу правио интервју са Рафаелом Кореом, за руски ТВ канал Раша тудеј, он га уопште није питао за слободу речи у земљи чији је азил тражио и добио.

Лондон опет заборавља и прећуткује да је 1998. године, упркос оптужници тадашњег шпанског судије Балтазара Гарсона против Августа Пиночеа за злочине против човечности, одбио да у Мадрид изручи чилеанског диктатора и да га је штитио од гоњења „у кућном притвору”, све док га нису пустили да се врати у Чиле „због лошег здравственог стања”. Прво што је тешко болесни Пиноче урадио када је слетео у Сантјаго је то да је устао из своје инвалидске столице и поздрави обожаваоце. Тадашња премијерка Маргарет Тачер није могла да Пиночеу заборави услуге у време Фокландског рата са Аргентином. Пиноче је у лондонском кућном притвору често пио чај са британском премијерком.

Само неколико месеци пошто се вратио у Чиле, Лондон је здушно подржао изручивање другог оптуженог – Слободана Милошевића Хашком суду. Тада су у питању били „принципи универзалне правде”, док је Пиночеу било „досуђено” да се у својој земљи суочи са законом. Умро је много година касније неосуђен, додуше као и Милошевић.

С друге стране, у случају Асанжа Лондон се позива „на принципе” и прети да ће полиција ући силом у амбасаду Еквадора и изручити Асанжа Шведској, по „постулатима међународног права”. Кореа изјављује да Еквадор „никада док сам ја председник” неће прихватити „вулгарне, непромишљене и неприхватљиве претње”. Уз њега су и остала двојица латиноамеричких лидера ненадмашних реторичара антиамериканизма: боливијски председник Ево Моралес и венецуелански Уго Чавес.

У ове три земље, подједнако је позната изрека на шпанском која у преводу гласи: „Осветли улицу, а кућу замрачи”. Венецуеланском лидеру, председнику од 1999. године, случај са Асанжом добро је дошао да у кампањи за још један мандат замрачи своје двориште и рефлекторима осветли империјалистичко. 

„Наш одговор ће бити радикалан”, поручио је преко свих канала телевизије, обавезних да преносе његове редовне говоре у целини. Британију подсећа да су времена када су „империје радиле шта су хтеле, давно прошла”.

У игри је и Балтазар Гарсон, славни судија, који је својевремено безуспешно гонио Пиночеа и неколико аргентинских диктатора да би касније у Шпанији доспео у политичку немилост. Гарсон, сада један од Асанжових адвоката, најављује тужбу међународном суду УН у Хагу ако му Британија не дозволи да отпутује у Еквадор.

Вишеструке политичке и међународне везе направиле су прави хаос, па је тешко разлучити ко је прогоњен а ко прогонитељ. Најбољи пример за то је инсерт из интервјуа који је Асанж правио са Кореом за „Раша тудеј” у априлу:

„Добродошли у клуб прогоњених” рекао му је Кореа на почетку, као да он није тај због кога су еквадорски медији затворени, а новинари протерани из своје професије. Асанж му је брижно одговорио: „Чувајте се, не допустите да вас убију”.

----------------------------------------------

Асанжов живот у еквадорској канцеларији

Оснивач „Викиликса” живи у маленој канцеларији, једној од деветнаест сличних просторија које припадају еквадорском дипломатском представништву у Лондону. Како извештавају британски медији, њему се из комшилука доноси храна за понети, а недостатак сунца надокнађује „витаминском лампом”. Ипак има оно што је њему најважније – компјутер и приступ интернету. Његов пријатељ Воган Смит, који га посећује, каже даје Асанж срећан и да ужива у „виртуелној слободи”.

Најпре је спавао на душеку за надувавање, а сада има приручни кревет. Соба је на брзину опремљена микроталасном пећницом, а на поклон је добио и справу за вежбање.

У истој шестоспратници налази се и амбасада Колумбије и приватни станови, а преко пута блока је луксузна продавница одеће „Хародс”, кроз коју дневно прође хиљаде купаца и туриста, у улици пуној Асанжових присталица и новинара.