Избегличке сметње

Има назнака да ће Мисија Организације за европску безбедност и сарадњу окончати своје присуство у Хрватској до краја ове године. О томе ће се расправљати у Бечу средином овог месеца, на заседању Сталног савета ОЕБС-а. Многобројним актерима хрватског политичког и друштвеног живота, званичним и незваничним, централним и локалним, то би била вест коју би свакако примили с олакшањем. И то, неки зато што је у Хрватској изборна година, а неки због тога што им је мониторинг ОЕБС-а од самог почетка мандата био камен око врата.

Подсетимо, Мисија ОЕБС-а у Хрватској је од почетка 1996. године имала врло широк и чврст мандат. Крајем прошле године оцењено је да је окончала активности у областима цивилног друштва, слободе медија, политичких питања и реформе полиције. Смањено је присуство на терену, а особље је редуковано. Тако Мисија сада надгледа и подстиче решавање отворених питања практично из две области: повратак избеглица и владавина права. Значи, питања ратног наслеђа и положаја српске заједнице у Хрватској. Узгред, али не мање важно, Мисија прати и суђења за ратне злочине, као својеврсни консултант ICTY.

Хрватска напредује према ЕУ и НАТО-у. То је добродошла чињеница и за суседе, укључујући Србију. Повећава се број поглавља о којима Загреб преговара са Бриселом, у узнапредовалој фази пута према чланству у Унији. С посебном пажњом очекује се отварање преговора о поглављу владавина права. Улазак у НАТО се убрзава. Вероватно у том контексту, поједини водећи и утицајни дипломатски центри сматрају да је Мисија ОЕБС-а баласт и потрошени инструмент притиска. Поред тога, ОЕБС, или макар његов већи део, жели да постојеће ресурсе све више усмери на исток, према Кавказу и централној Азији.

Званични Загреб као да користи моменат и, посебно кад је у питању повратак избеглица, враћа се на оцену, која се чује и са највиших места, да је то економско, а не политичко питање. Ово имплицира да препрека за повратак избеглица, њихове имовине и реализацију свих права, укључујући стечена – више нема. Практично, да је проблем решен.

Међутим, када се погледају изјаве и оцене представника српске заједнице у Хрватској, избегличких удружења у Србији и БиХ, али и обичних људи, слика и оцене су другачије. Листа проблема с којима се суочавају је само донекле скраћена. Тешка питања у која, између осталога, спадају одузета станарска права, конвалидација радног стажа, имовинска права, хапшења повратника, напади на повратнике – или се не решавају или су побољшања недовољна и тактичка. Ове оцене дели и невладин сектор у Хрватској, али и најутицајније светске организације за људска права.

Нераздвојни део ове теме, практично друга страна медаље, јесте положај српске заједнице која је први пут у Хрватској национална мањина. Званичне оцене иду и до констатације о примерно решеном мањинском питању. Пре ће бити да се тек ступило на пут од законског оквира до његове примене. Без симултаног приступа питањима повратка избеглица и положаја српске заједнице, додатно ће се довести у питање и иначе ниска стопа одрживости повратка избеглица.

Питање повратка ће се, не треба изгубити из вида, вратити широко у јавност када Хашки суд отпочне процес против хрватских генерала оптужених за "заједнички злочиначки подухват", протеривање и етничко чишћење Срба у Хрватској током операције "Олуја" и након ње. Суђења за ратне злочине у Лици и источној Славонији пред хрватским судовима су добар показатељ. То ће, истовремено, отворити ново поглавље разговора о положају српске заједнице у Хрватској. С тим што говорити о овоме није питање опструисања хрватског пута и напретка у европске и евроатлантске интеграције, било каквих претензија, или везивања за Балкан, како се најчешће у Загребу примају овакви и слични приговори. Ради се просто о потреби да сви актери ратова на простору бивше Југославије учине на превазилажењу последица све оно што је на нивоу међународног права и европских стандарда, без "гурања под тепих" нерешених питања. Историја нас је научила да се у супротном, при првом наредном великом спремању, могу вратити као бумеранг.

Спољна политика Србије има право и обавезу да се интересује и, у оквиру међународних стандарда, залаже за права Срба у суседним државама. Полазна тачка је добросуседство и развој регионалне сарадње – као тест еврокомпатибилности. Транспарентно и демократски, доследно и упорно. Билатерално и кроз сплет међународних организација. ОЕБС је у томе свакако једна од кључних организација, значајна карика у процесу успешног приступања региона западног Балкана Европској унији.