66

Данас пуним шездесет шест година. То ми, надам се, даје право да ово место искористим за неколико личних запажања.

Сам број даје прилику за најмање две аналогије. Свако ко игра преферанс зна да долазак на 66 значи велики малер. Нећу помињати колоквијални израз којим се описује оваj број, али познато је да онај коме тај број западне најчешће губи партију. Ову тему ћемо, међутим, оставити за неку другу прилику…

На другој страни, на памет ми пада чувени Route 66. Први, најпознатији у мрежи аутопутева Сједињених Америчких Држава постао је симбол дугачког, иницијалног путовања којим се са истока те огромне, чудесне земље стизало до краја западног света, до Пацифика. На неки начин, Route 66 постао је синоним за пут; за сваки, па и за онај којим човек пређе за свога живота.

Имати шездесет шест година представља могућност да човек направи дистанцу, сагледа пут који је прешао. Прошле године био сам у летовалишту у коме сам боравио пре тачно педесет година. Како сам то место својевремено добро познавао, пружила ми се прилика да га до у детаље упоредим са данашњим изгледом. Могу рећи само једно: осим мола у пристаништу и старе капетанске куће која је, чудом, остала нетакнута, ништа од онога света у коме сам проводио детињство више не постоји. Као да је неко с неба, хеликоптером спустио један сасвим нови, ружни град на место идиличног приморског месташца које памтим. Чак ни острво на коме сам био више није острво – спојено је мостом са копном.

Некада је Београд са Земуном спајао друм. Када је почела изградња Новог Београда његов коловоз се полако утапао у сплет новопројектованих улица и булевара. Последњи пут када је тај друм поменут били су студентски немири 1968. године. Тада је испод подвожњака, којим се пут провлачио испод пруге, дошло до крвавог обрачуна Брозове полиције и младих идеалиста. Данас, одмах иза СИВ-а (или како ли се та зграда већ зове), постоји његов остатак, непотребни рудимент некадашњег пута који води – никуда.

Али то је, изгледа, судбина свих путева. Бродвеј (холандски Breede weg), једина кривудава улица на Менхетну, у ствари је некадашњи пут који је од Амстердама, првог насеља на тој ади, водио на север, ка удаљеном градићу Харлему. Данас је све то један град, Њујорк, а пут се претворио у улицу начичкану свим и свачим, највише позориштима. Исто је и са Краљевским друмом у Калифорнији. Овај историјски пут, који повезује север са југом те државе, у многим градовима претвара се у улице. Обичне, неупадљиве сокаке, као што је El Camino Real у Лос Анђелесу.

Изгледа да људски живот има сличну судбину. Пробијајући се кроз неприступачну околину, крчећи себи смер, пут стидљиво креће из места ушушканог у топло, заштићено детињство. Затим, ношен радозналошћу и снагом младости, пролази разним новим, чудесним, непредвидивим пределима. У својој зрелости шири се на све стране, прихвата у своју трасу нове, мање путељке и са њима прави мрежу. На крају, уморан, утапа се у градове, нестаје у њиховом сплету улица и престаје да постоји као пут.

Када сагледам свој пут, чини ми се да се његова траса пробијала у сасвим непредвидивом смеру, савладавала велике, неочекиване али премостиве препреке, вијугала како прекрасним тако и мрачним пределима, залазила у крајеве из снова али и у оне из ноћних мора, да би најзад дошла до тачке у којој се већ помало осећа мирис Тихог океана.

Не могу рећи да сам незадовољан. Иако понекад мислим како сам свој пут могао паметније да испланирам, знам да сам учинио све што је било у мојој моћи да га учиним корисним, понекад и лепим а највише употребљивим онима који се тек запућују. Пробијајући свој пут, нисам имао много времена да уживам у њему, стално сам био опхрван потребом да одем што даље. Можда сам у томе погрешио јер путеви постоје и зато да би се на неком од лепих места стало и предахнуло, уживало у природи и свежем ваздуху, посматрали пејзажи или обриси великих градова. Ја нисам много стајао, пре сам застајкивао, гоњен немиром и страхом да се нешто не пропусти. И баш зато сам, изгледа, пропуштао много тога.

Али, кажем, не жалим. Свако има свој пут и корача њиме све док се, као на крају Route 66, не појави Санта Моника. То је крај пута. Надам се да ће мој бити леп као тај градић чијим пешчаним плажама овога тренутка трчкарају млади људи маштајући о својим путевимa…