Метле ни данас нема

Алеја која води до Летње позорнице у Аранђеловцу названа је ове године по недавно преминулом Живану Сарамандићу, који је у овом граду провео детињство и чији је предак управо тај део парка, који је „запао за око” књазу Милошу, поклонио српском владару, добивши за узврат два сребрна пиштоља. Управо овај његов предак ушао је и у песму: „Иде банда – коло води Сараманда”. Обреновићи су овде саздали своју летњу резиденцију – Старо здање, које је данас постало заиста ругло, а некадашњи понос града, са кристалним лустерима, обложен је белим венчачким мермером који је украсио и Белу кућу у Вашингтону.

На Летњој позорници наступио је Звонко Богдан са својим тамбурашима и са песмама које су као и оне Омара Хајама, персијског песника, астронома, астролога, математичара, физичара, познаваоца верских наука, лекара и филозофа из 12. века, најчешће славиле љубав и вино, које је „метафора суштине живота и неумитне пролазности свега у природи, а најпре човека...”

И Звонко Богдан певао је о вину, Дунаву и Панонији пуна два сата, са прекидима једино да опомене неваспитану дечурлију која су све време правила својеврсни шоу испред позорнице, а да ником од родитеља није пало на ум да их позове, јер и они су певали са легендом панонске равнице, даривајући га аплаузом, али не „на отвореној сцени” него на пола стиха, што би мање вичног певача свакако деконцентрисало.

И би ме некако стид; стидом Михаила Обреновића, који је пре готово век и по осећао стид од „бедних уџерица, запуштених авлија и нечистих сокака” – како је забележио у свом „Дневнику” о овој српској варошици, а мене од њених грађана који звижде усред песама, који су допустили да његова велелепна палата усред једног од најлепших парковских простора сазидана по угледу на бечке, са свиленим тапетима, паркетом од храстовине, венецијанским огледалима – пропадне, да се руше скулптуре од белог мермера и да се по њима шара, па и те публике која је дошла на концерт да урла са све кокицама и конзервама пива. Као да смо у Гучи!

И сетих се да ни пре четврт века није било боље, када су у ову лепу Буковичку бању (која је данас чак избрисана и из списка бања!) на Смотру „Мермер и звуци” долазили уметници из целог света, да је дошао тада и фолклорни ансамбл из Индије. Ником није пало на памет да бину почисти, а уметници су играли боси. И стали су. Госпођа из амбасаде, из публике из првог реда – прихватила се метле. Била је (ненавикнута на такве послове) врло неспретна... А у публици – право весеље! Падоше сочни, народски коментари, смех и забава какве програми Смотре не обезбеђују. А ником на памет не паде да се прихвати метле!

Метле ни данас нема! Нема ни елементарног васпитања! А нема ни мудрог књаза Милоша да замахне бичем, као у Театру Јоакима Вујића, и да (после овогодишњих плесних ансамбала – Еринс Фидл, Мамбо старс, аранђеловачких рок бендова) нареди организаторима и онима који издвајају средства за манифестацију, који су се својски потрудили да срозају уметнички ниво 47. Смотре:

„Ма, доста те говоранције (и играрије)! Дај мало (праве) музике!”