Међе размењивих светова

У једанаестој песничкој збирци Архив белине Доброслав Смиљанић наставља свој особени поетички концепт који је примењивао и у неким својим ранијим књигама, особито у претходној "Руине и привиђења" (2001). Овакав приступ читаоца ставља у помало подређен положај оног ко истовремено ужива у песниковим "несистемским" и "некохерентним" формално-језичким поступцима, али му то каткада причињава и извесне тешкоће у одређивању претпостављене сабирне жиже смисла.

С друге стране, то није и не мора бити приговор песнику чији се естетички наум смешта с ону страну сваког логоцентризма, ма шта он могао да значи, у укрштеним и умноженим контекстима не само разнородних, протејских преображаја првобитног основног тона или теме. Он се такође испољава и у метафоричким и дискурзивним упућивањима на цитате књижевних и филозофских дела, богатим асоцијацијама на сликарство, као и у завидном степену аутопоетичке симболизације властитих текстова. Морамо приметити, међутим, да је у техничко-коректорском смислу ова књига, нажалост, изузетно аљкаво урађена, а то штети не само овом изузетном песнику, већ и његовом угледном издавачу.

Три циклуса Смиљанићеве збирке (Хтонска радилица, Моја истумбана ја и Пешеви пелерине) сведоче о тематском, формалном и жанровском раслојавању унутар истог рукописа који је уједно алузивно прокрвљен и изнутра повезан појединим мотивским и значењским паралелизмима. Измештање и избегавање супротстављених бинарних појмова као што су споља и унутра, говор и писање, сан и стварност, мировање и кретање, средиште и маргина, тренутно и вечно – одвија се пак у јединственом и узбудљивом простору лирски вибрантног зазивања ирационалних, заумних слика.

А оне управо избегавају директан "превод" на поједине филозофске термине или појмове. Та изразита чулност и конкретизација емоционално-когнитивног архива сећања, као и скривених или непосредних културолошких референци, артикулише се најчешће у надреалним метафорама које и умножавају потенцијал поетског смисла: "Иза папируса и пергамента: топот, гриве на ветру,/ будна/ варварства. На земљи крш од плочица глине, оборен/ стуб:/ траг страха од туђине. Иза слике и звука на трагу,/ у древном/ храму – бели се архив прећутаног. Неподношљив терет/ душе./ А белина је минско поље испод језика, између ровова/ раних/ битака за наслеђе" (Међаши, VII).

Неподношљиви терет душе код Смиљанићевог лирског јунака увек има своју предисторију прошлости, било да је опсервирана у европском, античко-византијском или далекоисточном цивилизацијском кругу. Тиме се оснажује и његова променљива егзистенцијална путања у коју се лирски глас уписује попут изгнаника, путника, Ахасвера, љубавника или заточеника). Као да је језик сличан наизглед мирној површини мора испод које се спрема апокалиптичка плима, да би поетске фигуре усмерила ка непознатим обалама и хридима. Све до простора у коме вечито ствара "хтонска радилица", она божанствена матица стварања, чије су поданици и жртве, али каткада и господари "мајстори", песници, сликари, ствараоци уопште.

И ту почиње двосмерно кретање и ка унутра и ка споља: ка местима невидљивим, у сусрет хипереротизованој Еуридици која жели из света таме на светлост, Орфеју, јер обоје воле живот и сексуалност за њих представља можда једини поуздани, опипљиви знак егзистенције. У једној од најбољих песама ове збирке "Оргастичка ружа" лирски глас се повлачи у позадину да би уступио простор песме реторички узнесеним исказима : "Ружа, буктава, сва од огња распамећеног,/ успутна, оргастичка и пролазна/ на краткој стази још краћих привиђења/ где се свијају земљи тешке гране постојања".

Та метафора "маловероватне руже" сажима у себи сва умножена, истумбана и расејана песникова "ја" која се често отеловљују у непосредном говору о душевним и телесним ранама. Јер тело је код Смиљанића, као и код Растка Петровића, али и неких других савремених песника, монистичка, а не дуалистичка категорија, онај непоновљиви, иако пропадљиви симбол размене између унутрашњег и спољашњег, тих променљивих изотопа које га одређују у времену и простору, у тајни рођења и тајни смрти: "Ако тело оде, љубав остаје сама/ Стаза у води која памти твоју сенку/ Монада у којој се огледају све остале" (Ако је тело).

Смиљанићев Homo Viator свагда путује сам, без сапутника, ризикујући да се никада не врати на Итаку. Али, уједно не губи наду, јер "метафизика краја каже, на лењом језику тропа, да смо сви негде стигли". Иако један о другоме ништа, извесно, нећемо сазнати.
Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ

-------------------------------------------------------------------------

Међаши,

Еолову врећу дреши хора.

Птица што узлеће вуче још сенку по земљи и кад падне пробуди руднике сна у гнезду.

Мајстори излазе из рушевина, сваки нацрта на своме зиду врата и прође кроз њих. Пуцају кругови

и дамари. У довршен свет долазе весници и орачи.

Бујице нагле снаге руше пред собом бране, друга корита копајући. Ту свака вода има своје пливаче

и дављенике. Први своју обалу бирају, други на дну шапат тишине кушају. Само ретки ронилац ослушне их.

Али ко може ако мора да их заборави. Жртвовање за другог. За сваког и никог. Или за божицу илузију.

У привољеном изгнанству. У гробу без мадраца.
Доброслав СМИЉАНИЋ