Српска буна и Европа

Било је приметно да наше опште залагање и настојање да обележимо тако значајан културноисторијски датум какав је двестагодишњица Првог српског устанка, 2004. године није протекло на висини укупних очекивања. Разлога за то било је више. Колико унутрашњих, толико и још више оних спољашњих: свет као да нас је прећутно наводио да ту нашу, за нас у свему толико пресудну двестагодишњицу и сами, како би рекла Исидора Секулић, "игнорујемо" и посматрамо као некакав догађај који умало да буде као да се тиче неког другог, а не баш нас и Српства у целини. Тако је после оне облачне и кишовите преподневне феште у Марићевића јарузи, на дан Сретења Господњег, фебруара 2004, све у вези значаја тог датума некако брзо утонуло у безодјек и проминуће тог највећег догађаја у новијој српској историји.

Утолико пре, може се рећи да је појава добро илустроване, хронолошки систематичне, ћирилично штампане монографске студије Живка Марковића "Карађорђева Србија – Историја Првог српског устанка 1804–1813" прворазредан културни догађај чији нас значај враћа на почетак сваког размишљања о томе докле смо стигли као народ баш захваљујући томе што смо одржали и сачували своју културну и духовну самосвест и пре 1804. и после тог прекретничког догађаја.

Српска самосвест

Савремени значај књиге "Карађорђева Србија" вишеструк је. Не само због потврде округлог датума који је већ навршен и не једино због било каквог самозадовољства коме данас, из опште познатих, вишеструких разлога, баш и нема места. Јер и данас нам итекако треба, као некад и 1804, много више самопоуздања и мудре, а чврсте решености, него што нам треба било каквог самозадовољства! Треба нам више сабраности и духовне прибраности у свим акцијама! Треба нам јаснијег проницања и виђења, а мање смушености, пизме, халабуке и залетања на изазове.

У светлости ових очигледности, напор магистра књижевноисторијских наука Живка Марковића упућује српску самосвест у саме њене корене и доприноси дубљем разумевању пресудних догађаја са почетака новије српске историје и српске државности.

Методолошки гледано, аутор нам доноси велико освежење у приступу јер брижно осветљава све догађаје који претходе и који следе избијању Првог српског устанка 1804, почев од описа елемената обичајне културе Срба под турском окупацијом (кућни и верски живот, механизам и значај сеоских задруга), улоге језичке културе (српски језик и ћирилица у 16, 17, 18 веку), значај прве и друге Велике сеобе (1690 и 1739) када се одвија дубок етнички поремећај Срба на Косову и Метохији, али када истовремено "Сеобе не премошћују само Саву и Дунав него стварају и предуслове за два српства" када на тлу империјалне Аустрије избегли "Срби брзо прелазе дуг пут од неписменог до политички отпорног и уметнички плодоносног народа... остајући доследни градитељи српства, српске националне свести... у време када се народност није могла сачувати без вере и кад је припадност вери одређивала и припадност народу".

Речју, писац у свакој прилици истиче и примерима поткрепљује значај српске духовне и акционе решености да опстане у јединству. Ове аргументе аутор не заступа једино изношењем познатих и повољних чињеница, него и многих, мање познатих, па и неповољних околности и детаља – да поменемо само онај о кобној сујети и неспособности војводе Милоја Петровића Трнавца што постаје главним узроком највећег устаничког пораза 1809. код Каменице на Чегру! Марковићево праћење предустаничке деценије пружа врло солидан увид у више и мање познате околности које претходе успостављању безумне самовоље и терора дахија на простору Београдског пашалука.

Аутор истовремено осветљава све услове српског живота након аустро-турског мира у Свиштову 1791, као и последице исцрпљујуће рајинске потчињености и страдања после отпадничке издаје и убиства легитимног Мустафа паше 1801. и последње, најчувене дахијске грешке: сече кнезова, која, противно осионим јаничарским очекивањима, уопште не спречава, него баш убрзава избијање устанка!

Служећи се бираним наводима поузданих страних и домаћих историјских извора, почев од сведочења самих учесника устанка – Проте Матеје, Арсенијевића Бата-Лаке и Петра Јокића – све до историчара немачког Леополда Ранкеа, нашег Стојана Новаковића, Алексе Ивића, Јована Гавриловића, Живана Живановића, Владимира Ћоровића, Душана Поповића, па до најсавременијих оцена историчара Душана Т.Батаковића – аутор ове историјске студије исцрпно осветљава догађаје и прецизно портретира све пресудне учеснике тих догађаја: Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина, Станоја Главаша, Јакова Ненадовића, Проту Матеју, Јанка Катића, Миленка Стојковића, Лазара Мутапа, Хајдук Вељка, Стевана Синђелића, Петра Молера, Узун-Мирка Апостоловића, Петра Добрњца, Луку Лазаревића... и разуме се Карађорђа који је немерљивом личном енергијом и неодољивом харизматичношћу сам по себи покретачка и непоколебљива душа устанка.

Аутор има одличну методолошку синхроност: пратећи ток историјских догађаја, правовремено цитира старе путописце какав је Марко Антоније Пигафета, Ото Дубислав Пирх, Густав Раш или Жан Гасо. Истодобно, Марковић тачно сагледава високо место и улогу светосавског култа у одржању српске нације и деловање знаменитих појединаца српске православне цркве и њене дуге духовне традиције у заштити народне самосвести Срба. У токове приказане историографске грађе аутор складно уноси биране наводе знаменитих српских писаца – Доситеја Обрадовића, Проте Матеје, Вука Караџића, Љубе Ненадовића, Милана Ђ. Милићевића, Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, Иве Андрића и обилне примере херојске епике народног певача Филипа Вишњића.

Царева изјава

Посебан допринос професора Живка Марковића у монографији о Карађорђевој Србији огледа се у прикупљању многих до сада непознатих чињеница о томе како је у српској буни савременичка Европа гледала и коментарисала бурне устаничке догађаје кроз своју штампу тог времена. Такво познавање извора на посматрану тему, до сада нисмо имали!

У том периоду између 1805. и 1813, аутор пажљиво истражује и даје низ веома занимљивих навода из бечког "Винер Цајтунга", из лондонског "Тајмса", из тада утицајних париских листова "Журнал Демпир", "Публисите", "Газет д′ Франс", "Журнал д′ Деба" и "Л′ Монитер Универзел", или из немачких новина  "Франкфуртер Цајтунг" и "Аугзбургише Постцајтунг". Сви ти гласови тадање европске штампе показују се као још увек неистражено сведочанство о новој, прекретничкој улози Србије на Балкану. Аутор показује огроман труд да допре и до других историјских извора, посебно када је реч о царској руској војној преписци, Метерниховој архиви и оном делу Наполеонове преписке који се тиче његових погледа на Србију.

Када је о последњем реч, Марковић нас обавештава о сасвим прагматичним погледима француског императора који нажалост, упркос Карађорђевим молбама и очекивањима, политички ипак не жели успех српских устаника, али се истовремено лично диви Карађорђу дајући изјаву која и данас звучи као највеће међународно признање: "Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само са трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног Османлијског царства, и да тако ослободи туђег јарма свој поробљени народ. То је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војсковође". (Царева изјава датирана 21. маја 1809)

Документарност коју Живко Марковић складно примењује, успело подржава и поткрепљује историјске чињенице, саму истину о тим чињеницама. Отуда је ова монографија за сваку препоруку, не само обичном читаоцу са више интересовања, него је природно видети је у рукама колико професионалних историчара, толико и још више у рукама српских школараца и гимназијалаца.