Темеље не треба поткопавати

Фестивал глумачких остварења домаћег играног филма у Нишу спада у културно-уметничке манифестације које су одувек биле предмет посебног интересовања јавности. Не само нишке и србијанске. Реч је о фестивалу који је још у социјалистичкој Југославији, од Вардара па до Триглава, пленио пажњу филмских делатника, новинара и критичара, као и искрених филмофила. С обзиром на то да је после неприкосновеног пулског нишки фестивал био друга по значају филмска манифестација у негдашњој југословенској федерацији, нема ничег необичног у чињеници да је Летња позорница у Тврђави, тај највеличанственији биоскоп под отвореним небом у Србији, за највећи број домаћих поклоника седме уметности, годинама симболичан епицентар свих озбиљнијих фестивалских потреса на овдашњим кинематографским просторима.

Филмски сусрети су, у складу са тим, фестивал о којем се стално испредају разноврсне приче. Понајпре су то анегдотски структурисане приповести које каткад задиру и у само срце кинематографске мистике, али најчешће тематизују феномен традиционалног јужњачког гостопримства, са јасним алузијама на „Ивкову славу” и њене потоње, мање знане варијације. Има, међутим, и кудикамо озбиљнијих сторија, сазданих од грдних наноса надасве компликоване терминологије и зачињених крајње мргодним прогнозома о будућности Филмских сусрета, поготову ако се, инсистирају поједини казивачи, сасвим не раскрсти са неким давно устаљеним традицијама овог фестивала. А три су најчешће тезе у таквим, суморним предвиђањима оптерећеним казивањима – да нишки фестивал треба концепцијски проширити, да га што хитније треба интернационализовати и да ваља у догледно време променити термин његовога одржавања.

Имају ли, међутим, такве тезе смисла? И јесу ли оне резултат темељног разматрања актуелног стања зарад светлије фестивалске будућности?

Не би се рекло. Иако се таквим размишљањима не може порећи извесна примамљивост и атрактивност „на прву лопту”, она су суштински крајње дискутабилна, а у неким аспектима чак и погубна за Филмске сусрете. Зашто би се, наиме, нарушавала концепција једног фестивала који је, без икакве дилеме, јединствен у свету? И зашто специфичност Филмских сусрета, као фестивала који вреднује искључиво глумачка остварења на великом екрану, не би била уважавана и негована као редак квалитет, а не третирана као некаква аномалија непримерена савременим кинематографским трендовима? Овај је фестивал, ваља се присетити, успешно пребродио и највеће кризе у историји новијег југословенског и српског филма само захваљујући чињеници да је усредсређен на уметност глуме, једину праву вредносну константу у варљивој повести домаћих покретних слика. 

Зашто би, с друге стране, Филмски сусрети били интернационализовани? Има ли смисла од првокласног фестивала посвећеног домаћем играном филму правити нижеразредну међународну филмску манифестацију нејасно дефинисаних утемељења? Уосталом, који би били критеријуми селекције филмова за такмичарски фестивалски програм и да ли би у том погледу било некаквих географских или културноисторијских ограничења када је о пореклу филмова реч? Филмски сусрети су у довољној мери интернационализовани, будући да је већ неколико година њихов саставни део пратећи програм „Кино регион”, у оквиру којега се фестивалској публици пружа увид у најновија и најнаграђиванија достигнућа нама суседних или блиских филмских продукција. Осим тога, у званичној се селекцији фестивала редовно приказују и копродукцијски филмови, међу њима често и остварења у којима се српске продукцијске куће појављују са мањинским копродукционим учешћем.

Напокон, зашто бисмо уопште размишљали о промени термина Филмских сусрета и тако угрозили фестивалску традицију стару још мало па пола века? Зашто бисмо игнорисали чињеницу да су се бројни регионални фестивали, који су настајали после овог нашег, временски позиционирали управо у односу на Фестивал југословенског играног филма у Пули и Фестивал глумачких остварења домаћег играног филма у Нишу? Последња трећина августа пуних 47 година протиче у знаку Филмских сусрета и свака би промена термина несумњиво довела до велике збрке у већ устаљеном регионалном фестивалском распореду. А са таквим стањем ствари нико не би био на добитку – ни организатори фестивала, ни аутори и продуценти филмских остварења, нити публика због које се, ваљда, овакве манифестације и организују.

Многа се још питања, мање или више смислена, намећу поводом Филмских сусрета и модела функционисања овог значајног фестивала у годинама које су пред нама. Не би ваљало да, трагајући за релевантним одговорима, поткопамо темеље манифестације уз коју су стасавале и филмофилски сазревале генерације и генерације љубитеља покретних слика. Након силних теза и антитеза време је за синтезу.  

Аутор је директор нишког Културног центра и Фестивала глумачких остварења у Нишу