Temelje ne treba potkopavati

Festival glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu spada u kulturno-umetničke manifestacije koje su oduvek bile predmet posebnog interesovanja javnosti. Ne samo niške i srbijanske. Reč je o festivalu koji je još u socijalističkoj Jugoslaviji, od Vardara pa do Triglava, plenio pažnju filmskih delatnika, novinara i kritičara, kao i iskrenih filmofila. S obzirom na to da je posle neprikosnovenog pulskog niški festival bio druga po značaju filmska manifestacija u negdašnjoj jugoslovenskoj federaciji, nema ničeg neobičnog u činjenici da je Letnja pozornica u Tvrđavi, taj najveličanstveniji bioskop pod otvorenim nebom u Srbiji, za najveći broj domaćih poklonika sedme umetnosti, godinama simboličan epicentar svih ozbiljnijih festivalskih potresa na ovdašnjim kinematografskim prostorima.

Filmski susreti su, u skladu sa tim, festival o kojem se stalno ispredaju raznovrsne priče. Ponajpre su to anegdotski strukturisane pripovesti koje katkad zadiru i u samo srce kinematografske mistike, ali najčešće tematizuju fenomen tradicionalnog južnjačkog gostoprimstva, sa jasnim aluzijama na „Ivkovu slavu” i njene potonje, manje znane varijacije. Ima, međutim, i kudikamo ozbiljnijih storija, sazdanih od grdnih nanosa nadasve komplikovane terminologije i začinjenih krajnje mrgodnim prognozoma o budućnosti Filmskih susreta, pogotovu ako se, insistiraju pojedini kazivači, sasvim ne raskrsti sa nekim davno ustaljenim tradicijama ovog festivala. A tri su najčešće teze u takvim, sumornim predviđanjima opterećenim kazivanjima – da niški festival treba koncepcijski proširiti, da ga što hitnije treba internacionalizovati i da valja u dogledno vreme promeniti termin njegovoga održavanja.

Imaju li, međutim, takve teze smisla? I jesu li one rezultat temeljnog razmatranja aktuelnog stanja zarad svetlije festivalske budućnosti?

Ne bi se reklo. Iako se takvim razmišljanjima ne može poreći izvesna primamljivost i atraktivnost „na prvu loptu”, ona su suštinski krajnje diskutabilna, a u nekim aspektima čak i pogubna za Filmske susrete. Zašto bi se, naime, narušavala koncepcija jednog festivala koji je, bez ikakve dileme, jedinstven u svetu? I zašto specifičnost Filmskih susreta, kao festivala koji vrednuje isključivo glumačka ostvarenja na velikom ekranu, ne bi bila uvažavana i negovana kao redak kvalitet, a ne tretirana kao nekakva anomalija neprimerena savremenim kinematografskim trendovima? Ovaj je festival, valja se prisetiti, uspešno prebrodio i najveće krize u istoriji novijeg jugoslovenskog i srpskog filma samo zahvaljujući činjenici da je usredsređen na umetnost glume, jedinu pravu vrednosnu konstantu u varljivoj povesti domaćih pokretnih slika. 

Zašto bi, s druge strane, Filmski susreti bili internacionalizovani? Ima li smisla od prvoklasnog festivala posvećenog domaćem igranom filmu praviti nižerazrednu međunarodnu filmsku manifestaciju nejasno definisanih utemeljenja? Uostalom, koji bi bili kriterijumi selekcije filmova za takmičarski festivalski program i da li bi u tom pogledu bilo nekakvih geografskih ili kulturnoistorijskih ograničenja kada je o poreklu filmova reč? Filmski susreti su u dovoljnoj meri internacionalizovani, budući da je već nekoliko godina njihov sastavni deo prateći program „Kino region”, u okviru kojega se festivalskoj publici pruža uvid u najnovija i najnagrađivanija dostignuća nama susednih ili bliskih filmskih produkcija. Osim toga, u zvaničnoj se selekciji festivala redovno prikazuju i koprodukcijski filmovi, među njima često i ostvarenja u kojima se srpske produkcijske kuće pojavljuju sa manjinskim koprodukcionim učešćem.

Napokon, zašto bismo uopšte razmišljali o promeni termina Filmskih susreta i tako ugrozili festivalsku tradiciju staru još malo pa pola veka? Zašto bismo ignorisali činjenicu da su se brojni regionalni festivali, koji su nastajali posle ovog našeg, vremenski pozicionirali upravo u odnosu na Festival jugoslovenskog igranog filma u Puli i Festival glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu? Poslednja trećina avgusta punih 47 godina protiče u znaku Filmskih susreta i svaka bi promena termina nesumnjivo dovela do velike zbrke u već ustaljenom regionalnom festivalskom rasporedu. A sa takvim stanjem stvari niko ne bi bio na dobitku – ni organizatori festivala, ni autori i producenti filmskih ostvarenja, niti publika zbog koje se, valjda, ovakve manifestacije i organizuju.

Mnoga se još pitanja, manje ili više smislena, nameću povodom Filmskih susreta i modela funkcionisanja ovog značajnog festivala u godinama koje su pred nama. Ne bi valjalo da, tragajući za relevantnim odgovorima, potkopamo temelje manifestacije uz koju su stasavale i filmofilski sazrevale generacije i generacije ljubitelja pokretnih slika. Nakon silnih teza i antiteza vreme je za sintezu.  

Autor je direktor niškog Kulturnog centra i Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu