Четвртак, 23.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Раскол у Либертивилу, помирење на Опленцу

Раскол у Либертивилу, помирење на Опленцу
Краљ и краљица на пријему (Фотодокументација принцезе Еве Марије Карађорђевић)

Пола предратне српске владе и већина ондашњих министара почива на гробљу око цркве Светог Саве у Либертивилу, надомак Чикага, чувајући буквално на мртвој стражи свог суверена – краља Петра Другог Карађорђевића, званично последњег српског монарха последње српске династије. Годинама и деценијама манастирски мир бива само повремено нарушен, баш као и ових дана када се у овдашњој јавности појавила вест о могућности да се краљ Петар Други врати у Србију, а његови посмртни остаци да буду сахрањени у Задужбини на Опленцу.

Читав живот Карађорђевића био је праћен противуречним дешавањима, провокативним и неретко сумњивим сведочењима, поделама и расколима, породичним, дворским, личним... Упркос томе, многе појединости и детаљи последњих дана живота, смрт 3. новембра 1970. године и сахрана краља Петра Другог остали су непознати широј јавности и данас. Добро обавештени углавном и даље ћуте.

У обиљу сведочења пажњу заслужују детаљи и појединости изнесени у интервјуу, првом после толико година, принцезе Еве Марије Карађорђевић – Милице Анђелковић рођене у Врњачкој Бањи – удовице принца Андреја и интимне пријатељице и извршиоца тестамента краља Петра Другог, наследнице трећине имања краља Александра и чуварке многих тајни династије Карађорђевића.

Проклетство породичне неслоге, која се вукла кроз време и њихов живот, није мимоишла ни оца Петра и сина Александра у тренутку њиховог коначног растанка. Својим тестаментом, о чему сведочи принцеза Ева Марија познатија међу српском дијаспором и као Мици Лу, краљ Петар Други је пожелео да буде сахрањен у Либертивилу.

Престолонаследник Александар Други, који је ових дана покренуо иницијативу о преносу очевих моштију на Опленац, инсистирао је пре 27 година да очеви посмртни остаци буду пренесени у Енглеску, како би били сахрањени на приватном имању краљице Елизабете, Фрогмор у Виндзору.

"Краљ ми је више пута јасно и изричито наглашавао да не жели да буде сахрањен у Виндзору, где му почивају мајка и многи енглески рођаци, јер ’тамо моји Срби неће моћи да дођу и упале ми свећу на гробу’. За посету гробовима на приватном поседу енглеске краљице мора да се добије посебна дозвола од ње. То је краљ веома добро знао, зато је и тражио да буде сахрањен међу својим Србима у Либертивилу", вели принцеза Ева Марија, која данас живи у Палм Спрингсу у Калифорнији, напомињући да је краљица Александра на вишеструке покушаје сина одговарала негативно.

По тужби Александра, и судови су имали посла, али су у неколико наврата, према речима наше саговорнице, одбили његове захтеве ослањајући се на аутентична документа, укључујући и краљев тестамент, чиме су потврдили његову правну вредност.

Занимљиво је да је на сахрани од најближих био само његов брат принц Андреј, касније супруг Мици Лу. Иако су амерички Срби, према сведочењу принцезе Еве Марије, купили карту да би краљица стигла из Европе и присуствовала погребу, Александар јој је одузео карту и спречио њен одлазак. О томе је телеграмом који, као и брдо других важних докумената који осветљавају живот последњег српског краља, у својој богатој архиви чува наша саговорница, обавестила лично краљица Александра на сам дан сахране.

Ови догађаји су логичан епилог дугогодишњег размимоилажења и неразумевања оца и сина. Будући да се краљ изјашњавао у прилог расколничкој цркви, а Александар против ње, забележено је неколико ситуација у којима је, користећи очеву болест, престолонаследник Александар инсистирао да се то промени. Наводно, принцеза Александра у једном од својих писама сведочи да је њен син веровао да ће, ако успе да наговори оца на промену мишљења, после његове смрти постати краљ Југославије.

"На молбу српских делегата из Париза и Лондона да именује Александра за наследника престола и да оснује крунски савет краљ је то категорички одбио. Тврдио је да је за то, по Уставу и Правилнику, било потребно да је краљ шеф државе, а да у крунски савет улазе патријарх и министри из владе, што је било немогуће с обзиром на тадашњу власт. У том смислу је и титула престолонаследника дискутабилна, јер нема престола. Краљица је о томе доста знала и у својим писмима мени и Одбору за лечење краља забележила је мужевљеве коментаре и сећања. Председник Одбора био је Петар Салата, који је недавно преминуо, али је оставио дугачко писмо и лична сведочења која су доступна истраживачима", истиче принцеза Ева Марија, која је била извршилац последње краљеве воље.

На спроводу у Либертивилу, у манастиру Светог Саве који је тада припадао Слободној српској православној цркви, такозваним расколницима, било је више од 25.000 Срба, представника америчке државе и више од 400 америчких пилота које су спасли краљеви четници током Другог светског рата.

Нова сахрана на Опленцу прилика је за помирење оца и сина, окончавање свих врста личних, идеолошких и националних раскола, шанса да се једним таквим догађајем Србија врати – себи.

--------------------------------------------------------------------------

Каква је улога Вере Гајић

Једно од занимљивијих јесте и сведочење Вере Гајић, познатије као "бели анђео српске дијаспоре", која живи у комшилуку принцезе Еве Марије у Палм Спрингсу и често даје интервјуе у којима истиче своју приврженост круни. Према сопственом казивању, неговала је "24 сата дневно скоро девет месеци болесног, изнемоглог и осиромашеног краља Петра Другог Карађорђевића".

– Он је мене звао Рођенка, а ја њега Рођенко, није ми дао да му се обраћам с Ваше величанство. Били смо као брат и сестра. Слутио је крај, па ме је овластио да га сахраним у цркви у Либертивилу. Пошто је дошао у сукоб са краљицом, Томиславом и Александром, који су инсистирали да буде сахрањен у Југославији, оставио ми је писмо у коме ме моли да не дозволим да га игде носе. Сиромаштво наше круне, а онда српска и породична неслога у монархији уништили су династију Карађорђевић. Разбијени и протерани расули су се по свету и никада се више нису сакупили на једном месту – констатује са сетом, чувајући енглески пасош, мантиле и краљеву пиџаму као последње успомене на једно минуло време.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.