Raskol u Libertivilu, pomirenje na Oplencu

Pola predratne srpske vlade i većina ondašnjih ministara počiva na groblju oko crkve Svetog Save u Libertivilu, nadomak Čikaga, čuvajući bukvalno na mrtvoj straži svog suverena – kralja Petra Drugog Karađorđevića, zvanično poslednjeg srpskog monarha poslednje srpske dinastije. Godinama i decenijama manastirski mir biva samo povremeno narušen, baš kao i ovih dana kada se u ovdašnjoj javnosti pojavila vest o mogućnosti da se kralj Petar Drugi vrati u Srbiju, a njegovi posmrtni ostaci da budu sahranjeni u Zadužbini na Oplencu.

Čitav život Karađorđevića bio je praćen protivurečnim dešavanjima, provokativnim i neretko sumnjivim svedočenjima, podelama i raskolima, porodičnim, dvorskim, ličnim... Uprkos tome, mnoge pojedinosti i detalji poslednjih dana života, smrt 3. novembra 1970. godine i sahrana kralja Petra Drugog ostali su nepoznati široj javnosti i danas. Dobro obavešteni uglavnom i dalje ćute.

U obilju svedočenja pažnju zaslužuju detalji i pojedinosti izneseni u intervjuu, prvom posle toliko godina, princeze Eve Marije Karađorđević – Milice Anđelković rođene u Vrnjačkoj Banji – udovice princa Andreja i intimne prijateljice i izvršioca testamenta kralja Petra Drugog, naslednice trećine imanja kralja Aleksandra i čuvarke mnogih tajni dinastije Karađorđevića.

Prokletstvo porodične nesloge, koja se vukla kroz vreme i njihov život, nije mimoišla ni oca Petra i sina Aleksandra u trenutku njihovog konačnog rastanka. Svojim testamentom, o čemu svedoči princeza Eva Marija poznatija među srpskom dijasporom i kao Mici Lu, kralj Petar Drugi je poželeo da bude sahranjen u Libertivilu.

Prestolonaslednik Aleksandar Drugi, koji je ovih dana pokrenuo inicijativu o prenosu očevih moštiju na Oplenac, insistirao je pre 27 godina da očevi posmrtni ostaci budu preneseni u Englesku, kako bi bili sahranjeni na privatnom imanju kraljice Elizabete, Frogmor u Vindzoru.

"Kralj mi je više puta jasno i izričito naglašavao da ne želi da bude sahranjen u Vindzoru, gde mu počivaju majka i mnogi engleski rođaci, jer ’tamo moji Srbi neće moći da dođu i upale mi sveću na grobu’. Za posetu grobovima na privatnom posedu engleske kraljice mora da se dobije posebna dozvola od nje. To je kralj veoma dobro znao, zato je i tražio da bude sahranjen među svojim Srbima u Libertivilu", veli princeza Eva Marija, koja danas živi u Palm Springsu u Kaliforniji, napominjući da je kraljica Aleksandra na višestruke pokušaje sina odgovarala negativno.

Po tužbi Aleksandra, i sudovi su imali posla, ali su u nekoliko navrata, prema rečima naše sagovornice, odbili njegove zahteve oslanjajući se na autentična dokumenta, uključujući i kraljev testament, čime su potvrdili njegovu pravnu vrednost.

Zanimljivo je da je na sahrani od najbližih bio samo njegov brat princ Andrej, kasnije suprug Mici Lu. Iako su američki Srbi, prema svedočenju princeze Eve Marije, kupili kartu da bi kraljica stigla iz Evrope i prisustvovala pogrebu, Aleksandar joj je oduzeo kartu i sprečio njen odlazak. O tome je telegramom koji, kao i brdo drugih važnih dokumenata koji osvetljavaju život poslednjeg srpskog kralja, u svojoj bogatoj arhivi čuva naša sagovornica, obavestila lično kraljica Aleksandra na sam dan sahrane.

Ovi događaji su logičan epilog dugogodišnjeg razmimoilaženja i nerazumevanja oca i sina. Budući da se kralj izjašnjavao u prilog raskolničkoj crkvi, a Aleksandar protiv nje, zabeleženo je nekoliko situacija u kojima je, koristeći očevu bolest, prestolonaslednik Aleksandar insistirao da se to promeni. Navodno, princeza Aleksandra u jednom od svojih pisama svedoči da je njen sin verovao da će, ako uspe da nagovori oca na promenu mišljenja, posle njegove smrti postati kralj Jugoslavije.

"Na molbu srpskih delegata iz Pariza i Londona da imenuje Aleksandra za naslednika prestola i da osnuje krunski savet kralj je to kategorički odbio. Tvrdio je da je za to, po Ustavu i Pravilniku, bilo potrebno da je kralj šef države, a da u krunski savet ulaze patrijarh i ministri iz vlade, što je bilo nemoguće s obzirom na tadašnju vlast. U tom smislu je i titula prestolonaslednika diskutabilna, jer nema prestola. Kraljica je o tome dosta znala i u svojim pismima meni i Odboru za lečenje kralja zabeležila je muževljeve komentare i sećanja. Predsednik Odbora bio je Petar Salata, koji je nedavno preminuo, ali je ostavio dugačko pismo i lična svedočenja koja su dostupna istraživačima", ističe princeza Eva Marija, koja je bila izvršilac poslednje kraljeve volje.

Na sprovodu u Libertivilu, u manastiru Svetog Save koji je tada pripadao Slobodnoj srpskoj pravoslavnoj crkvi, takozvanim raskolnicima, bilo je više od 25.000 Srba, predstavnika američke države i više od 400 američkih pilota koje su spasli kraljevi četnici tokom Drugog svetskog rata.

Nova sahrana na Oplencu prilika je za pomirenje oca i sina, okončavanje svih vrsta ličnih, ideoloških i nacionalnih raskola, šansa da se jednim takvim događajem Srbija vrati – sebi.

--------------------------------------------------------------------------

Kakva je uloga Vere Gajić

Jedno od zanimljivijih jeste i svedočenje Vere Gajić, poznatije kao "beli anđeo srpske dijaspore", koja živi u komšiluku princeze Eve Marije u Palm Springsu i često daje intervjue u kojima ističe svoju privrženost kruni. Prema sopstvenom kazivanju, negovala je "24 sata dnevno skoro devet meseci bolesnog, iznemoglog i osiromašenog kralja Petra Drugog Karađorđevića".

– On je mene zvao Rođenka, a ja njega Rođenko, nije mi dao da mu se obraćam s Vaše veličanstvo. Bili smo kao brat i sestra. Slutio je kraj, pa me je ovlastio da ga sahranim u crkvi u Libertivilu. Pošto je došao u sukob sa kraljicom, Tomislavom i Aleksandrom, koji su insistirali da bude sahranjen u Jugoslaviji, ostavio mi je pismo u kome me moli da ne dozvolim da ga igde nose. Siromaštvo naše krune, a onda srpska i porodična nesloga u monarhiji uništili su dinastiju Karađorđević. Razbijeni i proterani rasuli su se po svetu i nikada se više nisu sakupili na jednom mestu – konstatuje sa setom, čuvajući engleski pasoš, mantile i kraljevu pidžamu kao poslednje uspomene na jedno minulo vreme.