Да ли је на северу Косова могућа кохабитација

Иако из државног врха Србије најављују да ће „веома брзо” изаћи с платформом о формату и темама политичког дијалога Београда и Приштине, око које би најпре требало да буде постигнут широки консензус, изгледа да су мале шансе да Београд и Приштина седну за сто до краја ове године. Најважније је да се на релацији Београд–Приштина–Брисел–Вашингтон утврде тачне теме дијалога.

У овом тренутку, подизање политичких преговора за Београд значи једно, а за Приштину друго. Београд би, тврде упућени, да посебно разговара о северу Косова и положају тамошњих Срба, а Приштина би да избегне север као тему посебних разговора.

Без обзира на тренутне разлике у вези с наставком дијалога, директор Центра за нову политику Владимир Тодорић нема дилеме да ће до преговора Београда и Приштине доћи јер је то услов Србији за доделу датума за почетак преговора са ЕУ. „Једино питање које постоји јесте како ће изгледати ти преговори, да ли ће они бити политички по темама или ће бити политички по саговорницима или и једно и друго и да ли ће бити по поглављима, у рундама или ће се водити у целини. То су све веома битне ствари. Србији највише одговара целина, а Косову да се иде миц по миц, као што је до сада ишло”, објашњава Тодорић.

Према његовим речима, Србија би у те преговоре лакше ушла него Косово, због тога што има нову владу, а на Косову се много више зазире, будући да постоји страх да ће се ако се уђе у политичке преговоре отворити питање ревизије Ахтисаријевог споразума. „Уколико их њихови међународни ’пријатељи’ охрабре у томе да треба да наставе разговоре са Београдом, они неће имати другу опцију, мораће у то да уђу”, уверен је наш саговорник.

С друге стране, како пише Зери инфо, актуелна власт у Србији лобира за стварање парламента за косовске Србе, што сецењује као да је Србија само привремено одустала од идеје за поделом севера Косова. „О свему се разговара, али незванично. То што је неко рекао на некој вечери или ручку, то ништа не значи”, каже, тим поводом, Тодорић. На питање која би од разних опција за север највише одговарала Србима, одговара: „Једино реално за трајни мир и за Србију и за Косово је да постоји нека подељена надлежност над институцијама на северу, да Србија има своје надлежности у једном делу, а Косово у другом делу”.

Решење, како мисли он, неће бити пресликано с неког већ постојећег модела у свету, већ ће бити јединствено, а имаће сличности и са другим решењима. Најпре, како каже, треба ићи ка томе да се нађе оно што је заједничко и што је раздвојено, а „кад постоји политичка воља да се нађе решење, и са једне и са друге стране, до договора ће доћи”.

Професор Факултета политичких наука Предраг Симић истиче да подизање политичких преговора за Београд значи једно, а за Приштину друго. „Српска невоља је у томе што нам је вода дошла већ до грла и што је на Србију у овом тренутку веома лако вршити притисак”, каже он и објашњава да се чека датум почетка преговора са ЕУ и да је тешка економска ситуација, а да запад на то и рачуна.

„У Њујорку су и српски и косовски премијер показали велики ентузијазам за наставак преговора, али је проблем у томе што њихов ентузијазам мотивисан потпуно опречним разлозима. Док је за косовског премијера једина тема наставка преговора признање од стране Србије и улазак Косова у УН и остале међународне организације, значи заокружење суверенитета, за српског премијера, као што је и сам рекао на седници Савета безбедности посвећеној Косову, то је питање постизања некаквог компромиса у којем Србија не би била једини губитник и главна зачкољица која квари целу перспективу преговора”, објашњава Симић.

С тим у вези, Симић каже да је за њих север Косова географски, не политички појам, те да наводе да је ту причи крај, што се Косова тиче. А, што се српског премијера Ивице Дачића, пак, тиче, он је прошле године у више наврата био врло гласан у својим ставовима, у којима је износио потпуно супротно виђење. „Иако је то мишљење наишло на одбијање у Америци и у западној Европи, то одбијање није било превише гласно. Чак је било гласова који су то подржавали, као начин да Америка и Европа изађу из косовског чвора”, примећује Симић.

До сада су, сетимо се, за север били у игри разни планови – од поделе Косова, преко модела Јужног Тирола или начина на који је решено питање Немаца у Белгији, до примера Оландских острва. Међутим, ни у једној од тих земаља које су имале сличних проблема ситуација није, како мисли Симић, била слична ситуацији у којој је Србија данас, ни политички ни економски.

Овај наш саговорник оцењује да би Србија у преговоре могла да уђе с неком притајеном жељом да би уз помоћ Русије и још понеког у УН могла да рачуна евентуално на неку поделу и неку сиву зону на северу Косова, под некаквом кохабитацијом. „Ма колико то делује шашаво, има такав случај у Европи – Андора, која је под кохабитацијом Француске и Шпаније, односно француског председника и бискупа из Урхела у Шпанији, тако да ниједан њихов закон не може да се донесе док председник и бискуп не ставе потпис”, објашњава Симић, који сматра да би за Србију у тим преговорима максимум био подела Косова. За Приштину је то, како каже, начин да се, уз помоћ Америке и Немачке Србији „заврну руке” и да она легне на руду и прихвати Косово.