Da li je na severu Kosova moguća kohabitacija

Iako iz državnog vrha Srbije najavljuju da će „veoma brzo” izaći s platformom o formatu i temama političkog dijaloga Beograda i Prištine, oko koje bi najpre trebalo da bude postignut široki konsenzus, izgleda da su male šanse da Beograd i Priština sednu za sto do kraja ove godine. Najvažnije je da se na relaciji Beograd–Priština–Brisel–Vašington utvrde tačne teme dijaloga.

U ovom trenutku, podizanje političkih pregovora za Beograd znači jedno, a za Prištinu drugo. Beograd bi, tvrde upućeni, da posebno razgovara o severu Kosova i položaju tamošnjih Srba, a Priština bi da izbegne sever kao temu posebnih razgovora.

Bez obzira na trenutne razlike u vezi s nastavkom dijaloga, direktor Centra za novu politiku Vladimir Todorić nema dileme da će do pregovora Beograda i Prištine doći jer je to uslov Srbiji za dodelu datuma za početak pregovora sa EU. „Jedino pitanje koje postoji jeste kako će izgledati ti pregovori, da li će oni biti politički po temama ili će biti politički po sagovornicima ili i jedno i drugo i da li će biti po poglavljima, u rundama ili će se voditi u celini. To su sve veoma bitne stvari. Srbiji najviše odgovara celina, a Kosovu da se ide mic po mic, kao što je do sada išlo”, objašnjava Todorić.

Prema njegovim rečima, Srbija bi u te pregovore lakše ušla nego Kosovo, zbog toga što ima novu vladu, a na Kosovu se mnogo više zazire, budući da postoji strah da će se ako se uđe u političke pregovore otvoriti pitanje revizije Ahtisarijevog sporazuma. „Ukoliko ih njihovi međunarodni ’prijatelji’ ohrabre u tome da treba da nastave razgovore sa Beogradom, oni neće imati drugu opciju, moraće u to da uđu”, uveren je naš sagovornik.

S druge strane, kako piše Zeri info, aktuelna vlast u Srbiji lobira za stvaranje parlamenta za kosovske Srbe, što secenjuje kao da je Srbija samo privremeno odustala od ideje za podelom severa Kosova. „O svemu se razgovara, ali nezvanično. To što je neko rekao na nekoj večeri ili ručku, to ništa ne znači”, kaže, tim povodom, Todorić. Na pitanje koja bi od raznih opcija za sever najviše odgovarala Srbima, odgovara: „Jedino realno za trajni mir i za Srbiju i za Kosovo je da postoji neka podeljena nadležnost nad institucijama na severu, da Srbija ima svoje nadležnosti u jednom delu, a Kosovo u drugom delu”.

Rešenje, kako misli on, neće biti preslikano s nekog već postojećeg modela u svetu, već će biti jedinstveno, a imaće sličnosti i sa drugim rešenjima. Najpre, kako kaže, treba ići ka tome da se nađe ono što je zajedničko i što je razdvojeno, a „kad postoji politička volja da se nađe rešenje, i sa jedne i sa druge strane, do dogovora će doći”.

Profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić ističe da podizanje političkih pregovora za Beograd znači jedno, a za Prištinu drugo. „Srpska nevolja je u tome što nam je voda došla već do grla i što je na Srbiju u ovom trenutku veoma lako vršiti pritisak”, kaže on i objašnjava da se čeka datum početka pregovora sa EU i da je teška ekonomska situacija, a da zapad na to i računa.

„U Njujorku su i srpski i kosovski premijer pokazali veliki entuzijazam za nastavak pregovora, ali je problem u tome što njihov entuzijazam motivisan potpuno oprečnim razlozima. Dok je za kosovskog premijera jedina tema nastavka pregovora priznanje od strane Srbije i ulazak Kosova u UN i ostale međunarodne organizacije, znači zaokruženje suvereniteta, za srpskog premijera, kao što je i sam rekao na sednici Saveta bezbednosti posvećenoj Kosovu, to je pitanje postizanja nekakvog kompromisa u kojem Srbija ne bi bila jedini gubitnik i glavna začkoljica koja kvari celu perspektivu pregovora”, objašnjava Simić.

S tim u vezi, Simić kaže da je za njih sever Kosova geografski, ne politički pojam, te da navode da je tu priči kraj, što se Kosova tiče. A, što se srpskog premijera Ivice Dačića, pak, tiče, on je prošle godine u više navrata bio vrlo glasan u svojim stavovima, u kojima je iznosio potpuno suprotno viđenje. „Iako je to mišljenje naišlo na odbijanje u Americi i u zapadnoj Evropi, to odbijanje nije bilo previše glasno. Čak je bilo glasova koji su to podržavali, kao način da Amerika i Evropa izađu iz kosovskog čvora”, primećuje Simić.

Do sada su, setimo se, za sever bili u igri razni planovi – od podele Kosova, preko modela Južnog Tirola ili načina na koji je rešeno pitanje Nemaca u Belgiji, do primera Olandskih ostrva. Međutim, ni u jednoj od tih zemalja koje su imale sličnih problema situacija nije, kako misli Simić, bila slična situaciji u kojoj je Srbija danas, ni politički ni ekonomski.

Ovaj naš sagovornik ocenjuje da bi Srbija u pregovore mogla da uđe s nekom pritajenom željom da bi uz pomoć Rusije i još ponekog u UN mogla da računa eventualno na neku podelu i neku sivu zonu na severu Kosova, pod nekakvom kohabitacijom. „Ma koliko to deluje šašavo, ima takav slučaj u Evropi – Andora, koja je pod kohabitacijom Francuske i Španije, odnosno francuskog predsednika i biskupa iz Urhela u Španiji, tako da nijedan njihov zakon ne može da se donese dok predsednik i biskup ne stave potpis”, objašnjava Simić, koji smatra da bi za Srbiju u tim pregovorima maksimum bio podela Kosova. Za Prištinu je to, kako kaže, način da se, uz pomoć Amerike i Nemačke Srbiji „zavrnu ruke” i da ona legne na rudu i prihvati Kosovo.