Нова немачка стратегија за Европу

Србија би већ догодине могла да постане кандидат за члана Европске уније, уколико ове јесени потпише споразум о стабилизацији и придруживању са Бриселом и оствари пуну сарадњу са Хашким трибуналом, рекао је пре неки дан председнику Борису Тадићу европски комесар за проширење Оли Рен. Порука је обрадовала Србе, али је забринула наше суседе Хрвате, који су одмах помислили да би то могло значити даље одлагање њиховог уласка у Унију. Наиме, после свих напора које су учинили како би што пре испунили критеријуме за чланство у ЕУ, прво их је "охладила" одлука Брисела да до 2009. године, односно до усвајања институционалних промена које ће омогућити даље проширење ЕУ, не прима нове чланице, а сад је, ето, на помолу могућност да у Унију уђу заједно са Србијом, дакле – још касније.

Европска унија је, додуше, још раније одустала од идеје да све државе западног Балкана (ту спадају Србија, Црна Гора, Македонија, Албанија, БиХ и две земље које већ имају статус кандидата за чланство у ЕУ, Хрватска и Македонија) прими одједном, "у пакету", понављајући мантру да ће свака од њих ући "онда кад буде спремна за ЕУ", али је накнадно додала "и кад ЕУ буде спремна за њих". Ово позивање на апсорпциони капацитет ЕУ – дотле слабо помињани четврти критеријум из Копенхагена (поред политичких, економских и административних) – уследило је као последица одбацивања Нацрта устава ЕУ и нерасположења неколицине "старих" чланица према даљем ширењу Уније.

Постигнута је сагласност: "Прво да поразмислимо о томе како ће убудуће изгледати Европска унија, па тек онда колика ће бити."

Хрватска је ипак је веровала да се на њу то неће односити, јер је на свом европском путу одмакла много даље од свих осталих земаља западног Балкана. А онда, изненађење. Најава да би Црна Гора, а сада, ето, и Србија могле ускоро да стекну статус кандидата. Да ли то значи оживљавање идеје заједничког пријема у ЕУ?

Месићев коментар

Хрватски председник Стјепан Месић је одмах, у коментару за хрватске медије, оценио да ће Србија "мало теже" постати већ наредне године кандидат за пријем у Европску унију. А неки други хрватски политичари, попут бившег министра спољних послова Тонина Пицуле, додају да је убрзање приступања Србије Унији само један од начина да јој се компензира губитак Космета, и да нема ни говора о поновном "груписању" кандидата. Европски напредак Србије, дакле, по њему нема утицаја на динамику уласка Хрватске у ЕУ.

Хрватски премијер Иво Санадер, охрабрен повољним исходом свог недавног састанка са комесаром Реном, изјавио је да очекује да ће Хрватска успети да испуни свој циљ, окончање преговора о чланству у ЕУ до краја 2008. године, а шефица хрватске дипломатије Колинда Грабар-Китаровић саопштила је "ЕУ обзерверу", бриселском електронском гласилу, да је од званичника ЕУ добила уверавања да још постоји могућност да њена земља уђе у ЕУ и пре него што ова организација реши своје институционалне проблеме, дакле, пре краја 2009.

Такав став подржава својом изјавом и председник Европског парламента Ханс-Герт Петеринг. Он је најавио да се у спољнополитичком одбору парламента припрема извештај о напретку Хрватске, и да известилац Ханс Свобода има амбицију да, крајем овог месеца, предложи да Хрватска постане чланица 2009. године. Предлог би, међутим, требало да подржи и Словенија, која 1. јануара наредне године преузима председавање ЕУ, па је трезвени Оли Рен препоручио премијеру Санадеру да дотле покуша да реши размирице са овим суседом.

Остављајући по страни незадовољну Словенију и захукталу Србију, које ипак не види као препреку бржем уласку у ЕУ, званични Загреб се свесрдно нада да би прави проблем – довршетак уставног процеса у ЕУ – могао бити решен истовремено кад Хрватска оконча преговоре о чланству, како би се стекли и институционални услови за њен пријем. Колико је то реално?

Немачка, као актуелни председавајући ЕУ, подржала је напоре Португалца Жозеа Мануела Бароза, председника Европске комисије, да се обнови и убрза доношење устава ЕУ, а на јучерашњем самиту лидера ЕУ немачка канцеларка Ангела Меркел изашла је са још амбициознијим планом. Њена идеја је да кроз Берлинску декларацију, поводом 50. рођендана Европске уније (25. марта), лансира нови, компромисни документ који се више не би звао устав, а садржао би само најважније делове претходног текста. О томе би се разговарало на међувладиној конференцији у јуну, на крају немачког председавања. До децембра би био донет нацрт документа, а у фебруару 2008. би га потврдиле владе свих 27 чланица ЕУ, како би могао бити усвојен до избора за нови Европски парламент 2009. године.

По том сценарију, за Хрватску, Србију и остале балканске земље врата ЕУ би могла бити отворена брже него што сад изгледа – уколико нека од садашњих чланица не смисли нову препреку.

Критика из Шпаније

Алберто Наваро, шпански министар за европске послове, критиковао је прошле недеље Француску, Холандију и Велику Британију, највеће противнике устава, подсетивши их да је већина чланица ЕУ, њих 18 (које представљају и већину становништва ЕУ), већ ратификовала Нацрт устава. Више него на владе у Паризу и Хагу, чији су грађани 2005. на референдуму гласали против овог документа, Наваро се окомио на Лондон, подсећајући да је влада Тонија Блера пре три године снажно бранила устав ЕУ, а сад му се наједном противи.

Откуд ова промена? И још важније, да ли ће и нова британска влада задржати исти став? Уколико Блера замени Гордон Браун, садашњи министар финансија познат по свом евроскептицизму, тешко да уставобранитељи могу да рачунају на подршку Лондона. Наваро је прозвао и Пољску и Чешку, којима се "не свиђају" нека кључна решења из уставног предлога, да покажу више лојалности према институцији од које су добили милијарде евра субвенција. И да омогуће и другима да ускоро користе исте бенефиције.