Чувари социјалне државе

Скупоћа погађа појединце, и институције. Не погађа повлашћене и клупски организоване. Оне који су као дрво, корењем укопани у изворе профита, који имају капитал већи од потрошљивих сума.

Скупоћа уздрмава све буџетске установе. Погађа и социјалне службе. О једној таквој кући социјалног старања памти се језива прича из времена планиране ратне инфлације. Онде су чували и хранили хроничне психијатријске болеснике. Нарочито је било важно да им дају редовно нервне лекове. Али како је ратничка класа посркала сав новац из буџета, па и папир из ковнице новца, у тој су вредној и достојној кући нестали лекови. Хроничне болеснике су морали да везују за кревет. То сам читао у озбиљним новинама у оно не поменуло се не повратило се доба. Дакле, не ваља да старатељске установе остану без лекова, ових наших, модерних, ка којима је недавни министар изградио препреке наредбама и декретима о успоравању дотура лекова.

Академик Ристић, покојни, рекао ми је у својој дубокој старости о модерним лековима ово: „У време мојих младих година, психијатријске установе су биле места патње и ужаса. А ево ме сада како видим да су нови лекови које је фармација, с хемијом и биологијом под руку створила, атмосферу по клиникама учинили ведријом”.

Знамо ми да скупоћа погађа 90 одсто нације, али је јако важно да људима не буду ускраћени медикаменти.

Био сам пре 20 година (успомене једног старца тако теку), у највећој српској социјалној установи. То је сјајни Завод за смештај одраслих лица „Мале пчелице” крај Крагујевца. У павиљонима су били најразличитији „социјални случајеви”. И тада су били буџетска установа. Али како је требало сваког дана нахранити невољнике које су сви осим завода напустили, ингениозна управа „Малих пчелица” је састављајуће крај с крајем изградила велики узорни живинарник! Да покрију трошкове нису само пасивно чекали да им накапље пара из буџета него су и сами продуктивно ојачали своје приходе. А храна није била „домска”, клот-гола, него је била ојачана живинским бонусом.

Разговарао сам ових дана са Заводом у „Малим пчелицама”. Не могу да их заборавим. Бринуо сам се да ли у овој кризи и даље раде свој социјално важан посао. Ево извештаја. За време министра Љајића завод је био у повољном положају. Сада је у његовим павиљонима 980 корисника. Живинарник још постоји! Није се урушио. Питао сам како стоје са лековима. Одговорили су ми да набавку лекова кочи растућа скупоћа.

Сада је једина промена од пре две деценије та што више немају павиљон за „људе биљке”. Онда их је било тридесеторо – одузетих старица и стараца, али сам видео и једну младу жену од 35 година, и она је била полуугашен људски створ.

Србија има много оваквих установа. Социјални радници, кад наиђу на очајника без икаквих средстава за живот, воде га у такве „заводе за смештај одраслих”.

Ову социјално важну установу сада води директор Сузана Перовић. Њене су бриге, бриге свих нас.

Политички гледано, овакви домови су остатак социјалне државе и представљају неку врсту „српских кибуца”. Сада су постали брига новог министра рада Јована Кркобабића.

Желим му среће у раду, јер он је важна личност у нашем друштву сада кад је у ствари чувар социјалних функција некада луксузне државе.