Развојна самообмана

После финансијског слома Агробанке и пратеће афере сасвим је било разумљиво што је Народна банка Србије кренула да контролише рад и пословање банака у којима је држава већински или доминантан власник. НБС је ту одлуку, неуобичајено, чак и јавно најавила. На списку контролисаних нашла се, сасвим разумљиво, и Развојна банка Војводине.

И док у другим банкама управа и менаџмент ћуте док контролори раде свој посао, из Развојне банке Војводине повукли су крајње чудан потез – послали су у Београд једног од челних људи да на конференцији за медије објасни шта се заправо дешава у тој кући. И човек је рекао оно што ће, највероватније, открити и контрола НБС – да је банка до гуше у проблемима, јер је чак 62 одсто одобрених кредита ненаплативо.

Наравно да су на такву изјаву реаговали сви медији и да се многе оцене, па и поређења те банке са Агробанком нису допала њеном руководству. Зато су брже-боље објавилисаопштење у коме се посленицима јавне речи и аналитичарима пребацује на „злонамерности и политичким мотивима”.

У недостатку аргумената политичка дисквалификација добро дође, али из тог обраћања банке јавности открива се суштина њеног тешког посртања, која је развојна само у наслову.

Уместо да 2008. НБС одузме дозволу за рад Металс банци без пардона, као што је то својевремено Динкић учинио са четири највеће наше банке (Инвест банком, Југобанком, Беобанком и Београдском банком), она је политичком одлуком претворена у покрајинску „развојну банку” с доминантним државним капиталом. У саопштењу се додаје да је „држава преузимајући Металс банку спасила више од 50.000 радних места и преко 3.400 предузећа”. Не каже се која је то држава урадила – Република Србија или Покрајина Војводина. На чији је трошак то учињено? Који је био интерес просечног пореског обвезника у Србији да докапитализује и потом издржава ту пропалу банку?

Одговоре на ова питања неће дати контролори НБС, нити се тако нешто од њих очекује. То мора да учини тржиште и систем у коме политика заоденута у некакав државни интерес неће доносити погубне економске одлуке без икаквих последица.

Проблем је што ова развојна самообмана није једина, јер готово све наше банке, у којима је држава газда, бележе слабе резултате и грцају у губицима па су им биле неопходне докапитализације вредне на десетине милиона евра.

И за целу ову причу важан је још један детаљ. Готово стрепња. Нова влада је повукла из старог сазива скупштине предлог закона о развојној банци. Неки гласови говоре да ће се тај пројекат опет наћи пред посланицима. Дешавања у покрајинској развојној банци, која са изворним значењем те речи нема ништа заједничко, јер ради као свака друга комерцијална банка, нису, нити могу бити препорука за такав закон. Можда је, ко зна, боље од тога одустати, јер одобравање ненаплативих кредита није нека нарочита мудрост и за то нам не треба посебна, развојна банка. Имамо их већ превише.