Штићенике нема ко да штити

Серија несрећних случајева, чији су виновници или жртве штићеници социјалних установа, скренула је пажњу јавности на положај особа којима су домови постали друга животна адреса и покренула питање безбедности у њима. Подсећања ради, недавно је у мутним водама Дунава нестао двадесетдвогодишњи штићеник Дома за децу и омладину ометену у развоју у Ветернику, а река је однела живот и тринаестогодишњег штићеника Дечјег села у Сремској Каменици, чије тело још није пронађено. Ова трагедија десила се у сенци убиства које се недавно догодило у Дечјем селу, када је седамнаестогодишњи штићеник дома убио куварицу у овој установи за незбринуту децу. Осим тога, почетком августа јавност је потресла вест о убиству које се десило у Дому за душевно оболела лица у Чуругу, када је штићеник, основано се сумња, дигао руку на другог штићеника дома.

Нико не спори да се несреће дешавају и изван зидина установа социјалног старања, али се интересовање јавности повећа када су у питању штићеници домова о којима, практично, брине држава. Са том констатацијом слаже се и подсекретар Покрајинског секретаријата за здравство и социјалну политику Новка Мојић, која истиче да се у установама социјалне заштите налази велики број корисника који због свог специфичног стања захтевају практично даноноћну негу и пажњу.

– Међутим, у многим установама социјалне заштите недостаје особље које би водило рачуна о штићеницима. Другим речима, нема довољно васпитача и неговатељица и терапеута, а број запослених одобрава Министарство рада и социјалне политике. Из покрајинског буџета годишње се издваја свега 40 милиона динара за 27 установа социјалне заштите које се налазе на територији Војводине. 

Несрећни случајеви који се дешавају нису последица недостатка прописа и протокола који регулишу питање смештаја, боравка и надзора штићеника, већ чињенице да нема довољно запослених особа који би 24 часа дневно водили рачуна о свим штићеницима – наглашава Новка Мојић.

Она истиче да је, примера ради, принцип функционисања дечјих села свугде у свету такав да око „села” нема ограда да би деца могла слободно да се крећу. – Разматра се могућност постављања видео-надзора, али то кошта, а новац би требало да обезбеди Републичко министарство рада и социјалне политике.

– У Дому за децу и омладину ометену у развоју у Ветернику смештена су лица различитог степена менталне ометености – неки од њих имају слободу изласка, а неки су због специфичности свог психофизичког стања спречени да излазе из установе – објашњава Новка Мојић.

Са друге стране, заменик заштитника грађана Милош Јанковић сматра да несрећни случајеви настају као сплет догађаја, али додаје да недостатак прописа и правила сигурно кумују трагичном расплету. Он подсећа да у многим установама затвореног типа, као што су психијатријске и установе социјалне заштите, нема правила и прописа који регулишу питање смештаја и дужину боравка штићеника.

– Парадоксално је да је живот затвореника у затвору дефинисан до ситних детаља, баш као што постоји гомила прописа који регулишу полицијско задржавање. Са друге стране, када су у питању психијатријске болнице стање је страшно, а још је горе када су у питању установе социјалне заштите. Нема прописа који регулишу питања типа – како се деца и одрасле особе у њих смештају и колико дуго могу да бораве у њима, па се дешава да људи цео свој животни век проведу у психијатријским установама или социјалној установи затвореног типа.

Због тога сматрам да за све установе мора да се утврде процедуре, почев од начина смештаја корисника, преко начина понашања запослених и штићеника, како се ограничава слобода кретања и изласка из дома, ко штићенике надзире када изађу из дома, колико дуго смеју да буду одсутни, па до санкција које следе ако се не поштује „кућни ред” – закључује Милош Јанковић.