Štićenike nema ko da štiti

Serija nesrećnih slučajeva, čiji su vinovnici ili žrtve štićenici socijalnih ustanova, skrenula je pažnju javnosti na položaj osoba kojima su domovi postali druga životna adresa i pokrenula pitanje bezbednosti u njima. Podsećanja radi, nedavno je u mutnim vodama Dunava nestao dvadesetdvogodišnji štićenik Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, a reka je odnela život i trinaestogodišnjeg štićenika Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici, čije telo još nije pronađeno. Ova tragedija desila se u senci ubistva koje se nedavno dogodilo u Dečjem selu, kada je sedamnaestogodišnji štićenik doma ubio kuvaricu u ovoj ustanovi za nezbrinutu decu. Osim toga, početkom avgusta javnost je potresla vest o ubistvu koje se desilo u Domu za duševno obolela lica u Čurugu, kada je štićenik, osnovano se sumnja, digao ruku na drugog štićenika doma.

Niko ne spori da se nesreće dešavaju i izvan zidina ustanova socijalnog staranja, ali se interesovanje javnosti poveća kada su u pitanju štićenici domova o kojima, praktično, brine država. Sa tom konstatacijom slaže se i podsekretar Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku Novka Mojić, koja ističe da se u ustanovama socijalne zaštite nalazi veliki broj korisnika koji zbog svog specifičnog stanja zahtevaju praktično danonoćnu negu i pažnju.

– Međutim, u mnogim ustanovama socijalne zaštite nedostaje osoblje koje bi vodilo računa o štićenicima. Drugim rečima, nema dovoljno vaspitača i negovateljica i terapeuta, a broj zaposlenih odobrava Ministarstvo rada i socijalne politike. Iz pokrajinskog budžeta godišnje se izdvaja svega 40 miliona dinara za 27 ustanova socijalne zaštite koje se nalaze na teritoriji Vojvodine. 

Nesrećni slučajevi koji se dešavaju nisu posledica nedostatka propisa i protokola koji regulišu pitanje smeštaja, boravka i nadzora štićenika, već činjenice da nema dovoljno zaposlenih osoba koji bi 24 časa dnevno vodili računa o svim štićenicima – naglašava Novka Mojić.

Ona ističe da je, primera radi, princip funkcionisanja dečjih sela svugde u svetu takav da oko „sela” nema ograda da bi deca mogla slobodno da se kreću. – Razmatra se mogućnost postavljanja video-nadzora, ali to košta, a novac bi trebalo da obezbedi Republičko ministarstvo rada i socijalne politike.

– U Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku smeštena su lica različitog stepena mentalne ometenosti – neki od njih imaju slobodu izlaska, a neki su zbog specifičnosti svog psihofizičkog stanja sprečeni da izlaze iz ustanove – objašnjava Novka Mojić.

Sa druge strane, zamenik zaštitnika građana Miloš Janković smatra da nesrećni slučajevi nastaju kao splet događaja, ali dodaje da nedostatak propisa i pravila sigurno kumuju tragičnom raspletu. On podseća da u mnogim ustanovama zatvorenog tipa, kao što su psihijatrijske i ustanove socijalne zaštite, nema pravila i propisa koji regulišu pitanje smeštaja i dužinu boravka štićenika.

– Paradoksalno je da je život zatvorenika u zatvoru definisan do sitnih detalja, baš kao što postoji gomila propisa koji regulišu policijsko zadržavanje. Sa druge strane, kada su u pitanju psihijatrijske bolnice stanje je strašno, a još je gore kada su u pitanju ustanove socijalne zaštite. Nema propisa koji regulišu pitanja tipa – kako se deca i odrasle osobe u njih smeštaju i koliko dugo mogu da borave u njima, pa se dešava da ljudi ceo svoj životni vek provedu u psihijatrijskim ustanovama ili socijalnoj ustanovi zatvorenog tipa.

Zbog toga smatram da za sve ustanove mora da se utvrde procedure, počev od načina smeštaja korisnika, preko načina ponašanja zaposlenih i štićenika, kako se ograničava sloboda kretanja i izlaska iz doma, ko štićenike nadzire kada izađu iz doma, koliko dugo smeju da budu odsutni, pa do sankcija koje slede ako se ne poštuje „kućni red” – zaključuje Miloš Janković.