У снимак гледај, али пацијента прегледај

Доктор или дијагностичка машина – ко је важнији у постављању коначне дијагнозе, питање је које се неминовно намеће после чуђења многих пацијената чији тумор, на пример, није препознат на време или оних који су „лутали” од специјалисте до специјалисте да би сазнали од чега су се разболели. Недавно у једном приватном београдском дому здравља, лекари су пропустили да виде и поставе дијагнозу тумора дојке, због којег је пацијенткиња хитно примљена и збринута на Институту за онкологију и радиологију.

– За постављање дијагнозе увек је већа одговорност на лекару, који спроводи испитивања, пре свега зато он треба да одреди методу прегледа и врсту дијагностичког апарата на којем ће се прегледати пацијент. На лекару је да на основу упутне дијагнозе одабере метод снимања, који ће или потврдити или негирати дијагнозу. И у најмодернијој онкологији, велики значај имају узимање анамнезе, историје болести, али и први преглед и основне лабораторијске анализе. Ако је сумња на рак дојке, код особе млађе од 35 година, правило је да се започне ултразвучном методом, која је далеко осетљивија за приказивање промена на дојци него мамографија, због жлездане грађе дојке. Код жена старијих од 45 година, након клиничког прегледа, треба урадити мамографију. На лекару клиничару је да одреди који ће преглед користити – објашњава професор др Зоран Ракочевић, директор Института за онкологију и радиологију.

Наш саговорник каже како „машина не може да погреши, јер она региструје промене на ткиву које се прегледа у оквиру својих могућности”.

– Греши, наравно, човек – избором методе или лошим читањем резултата. Постоји осам до 10 одсто тумора, који се могу превидети било којим од наших дијагностичких уређаја, па је тако могуће да неке врсте тумора у року од годину дана порасту до те мере да се и ми лекари зачудимо – објашњава наш саговорник.

Професор др Срђан Ђурановић, гастроентеролог Клинике за гастроентерологију Клиничког центра Србије, каже како се „добар клинички преглед лекара, уз добро узету анамнезу, историју болести сматра као пола дијагнозе”.

– Лекарима који се, међутим, баве лечењем унутрашњих органа, а управо је то посао гастроентеролога, где дужина тракта од уста до чмара износи између шест и седам метара, поред физикалног прегледа, важне су дијагностичке методе које ми зовемо „имиџинг процедурама” – ултразвук, гастроскопије и колоноскопије. Без обзира што је у гастроентерологију ушла добра технологија уз помоћ које можемо да видимо сваки, и најмањи скривени део дигестивног тракта, и даље су разговор са пацијентом, лабораторијске анализе и физикални преглед незаменљиви – каже др Ђурановић.

Овај гастроентеролог подсећа да, и када је реч о туморима на органима за варење, поред снимка на софистицираном дијагностичком уређају, неопходна је и патохистолошка потврда, којој претходи биопсија.

– Увек сам заговорник института другог мишљења, ако то пацијент жели. Основ успеха у лечењу је узајамно поверење, али мислим да сваки пацијент који може да добије друго мишљење од другог специјалиста, то може и треба да уради. Нико није безгрешан и нико нема права на сујету, јер интерес пацијената је на првом месту – каже др Ђурановић.

Пулмолог по специјалности, директорка Лекарске коморе Србије, примаријус др Татјана Радосављевић такође каже како је разговор са пацијентом – азбука медицине.

– Важно је да сваки лекар постави пацијента преко пута себе и пажљиво га саслуша. Плашим се да наша садашња организација здравства не оставља увек лекару довољно времена. У пулмологији постоји стара, добра метода перкусија, коју и данас користим: просто „куцкате” пацијента и ослушкујете, јер немате увек ни могућност да пацијента хитно шаљете на рентген или магнетну резонанцу – наглашава докторка Радосављевић.

Она истиче и да је веома важно да лекар треба да води свог пацијента и да буде за њега одговоран.

– Медицина није математика и некада је тешко поставити дијагнозу, постоје ретки случајеви или анатомске варијације код појединих пацијената, па увек све треба узимати у обзир и унети се у сваки случај – каже др Радосављевић, која признаје да је тешко да можемо да кажемо да је „погрешио скенер”, већ ћемо ипак за грешку окривити лекара.

По речима др Радосављевић, зато је битно да се код било какве сумње у помоћ позивају одређене дијагностичке методе које ће неку дијагнозу искључити или доказати.