U snimak gledaj, ali pacijenta pregledaj

Doktor ili dijagnostička mašina – ko je važniji u postavljanju konačne dijagnoze, pitanje je koje se neminovno nameće posle čuđenja mnogih pacijenata čiji tumor, na primer, nije prepoznat na vreme ili onih koji su „lutali” od specijaliste do specijaliste da bi saznali od čega su se razboleli. Nedavno u jednom privatnom beogradskom domu zdravlja, lekari su propustili da vide i postave dijagnozu tumora dojke, zbog kojeg je pacijentkinja hitno primljena i zbrinuta na Institutu za onkologiju i radiologiju.

– Za postavljanje dijagnoze uvek je veća odgovornost na lekaru, koji sprovodi ispitivanja, pre svega zato on treba da odredi metodu pregleda i vrstu dijagnostičkog aparata na kojem će se pregledati pacijent. Na lekaru je da na osnovu uputne dijagnoze odabere metod snimanja, koji će ili potvrditi ili negirati dijagnozu. I u najmodernijoj onkologiji, veliki značaj imaju uzimanje anamneze, istorije bolesti, ali i prvi pregled i osnovne laboratorijske analize. Ako je sumnja na rak dojke, kod osobe mlađe od 35 godina, pravilo je da se započne ultrazvučnom metodom, koja je daleko osetljivija za prikazivanje promena na dojci nego mamografija, zbog žlezdane građe dojke. Kod žena starijih od 45 godina, nakon kliničkog pregleda, treba uraditi mamografiju. Na lekaru kliničaru je da odredi koji će pregled koristiti – objašnjava profesor dr Zoran Rakočević, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju.

Naš sagovornik kaže kako „mašina ne može da pogreši, jer ona registruje promene na tkivu koje se pregleda u okviru svojih mogućnosti”.

– Greši, naravno, čovek – izborom metode ili lošim čitanjem rezultata. Postoji osam do 10 odsto tumora, koji se mogu prevideti bilo kojim od naših dijagnostičkih uređaja, pa je tako moguće da neke vrste tumora u roku od godinu dana porastu do te mere da se i mi lekari začudimo – objašnjava naš sagovornik.

Profesor dr Srđan Đuranović, gastroenterolog Klinike za gastroenterologiju Kliničkog centra Srbije, kaže kako se „dobar klinički pregled lekara, uz dobro uzetu anamnezu, istoriju bolesti smatra kao pola dijagnoze”.

– Lekarima koji se, međutim, bave lečenjem unutrašnjih organa, a upravo je to posao gastroenterologa, gde dužina trakta od usta do čmara iznosi između šest i sedam metara, pored fizikalnog pregleda, važne su dijagnostičke metode koje mi zovemo „imidžing procedurama” – ultrazvuk, gastroskopije i kolonoskopije. Bez obzira što je u gastroenterologiju ušla dobra tehnologija uz pomoć koje možemo da vidimo svaki, i najmanji skriveni deo digestivnog trakta, i dalje su razgovor sa pacijentom, laboratorijske analize i fizikalni pregled nezamenljivi – kaže dr Đuranović.

Ovaj gastroenterolog podseća da, i kada je reč o tumorima na organima za varenje, pored snimka na sofisticiranom dijagnostičkom uređaju, neophodna je i patohistološka potvrda, kojoj prethodi biopsija.

– Uvek sam zagovornik instituta drugog mišljenja, ako to pacijent želi. Osnov uspeha u lečenju je uzajamno poverenje, ali mislim da svaki pacijent koji može da dobije drugo mišljenje od drugog specijalista, to može i treba da uradi. Niko nije bezgrešan i niko nema prava na sujetu, jer interes pacijenata je na prvom mestu – kaže dr Đuranović.

Pulmolog po specijalnosti, direktorka Lekarske komore Srbije, primarijus dr Tatjana Radosavljević takođe kaže kako je razgovor sa pacijentom – azbuka medicine.

– Važno je da svaki lekar postavi pacijenta preko puta sebe i pažljivo ga sasluša. Plašim se da naša sadašnja organizacija zdravstva ne ostavlja uvek lekaru dovoljno vremena. U pulmologiji postoji stara, dobra metoda perkusija, koju i danas koristim: prosto „kuckate” pacijenta i osluškujete, jer nemate uvek ni mogućnost da pacijenta hitno šaljete na rentgen ili magnetnu rezonancu – naglašava doktorka Radosavljević.

Ona ističe i da je veoma važno da lekar treba da vodi svog pacijenta i da bude za njega odgovoran.

– Medicina nije matematika i nekada je teško postaviti dijagnozu, postoje retki slučajevi ili anatomske varijacije kod pojedinih pacijenata, pa uvek sve treba uzimati u obzir i uneti se u svaki slučaj – kaže dr Radosavljević, koja priznaje da je teško da možemo da kažemo da je „pogrešio skener”, već ćemo ipak za grešku okriviti lekara.

Po rečima dr Radosavljević, zato je bitno da se kod bilo kakve sumnje u pomoć pozivaju određene dijagnostičke metode koje će neku dijagnozu isključiti ili dokazati.