Доручак код Тифанија на српски начин

Младалачке наде српског уметника да солидан посао нађе у Србији, оствариле су се „тамо далеко” – чак у престоници Сједињених Америчких Држава. Вајар Дејан Јовановић већ десет година живи у Вашингтону где успешно гради каријеру у области дизајнирања накита. Недавно је на Универзитету источне Каролине у Гринвилу, где предаје, имао изложбу „Драгоцене везе” на којој су били представљени модни детаљи инспирисани традиционалним мотивима.

„Изложени су били разни комади, прстење, огрлице, бурме. Слична поставка била је приређена почетком године у нашој амбасади у Вашингтону, а 2006. излагао сам накит инспирисан 150. годишњицом од рођења Николе Тесле”, каже Дејан Јовановић који је у нашој земљи радио скулптуре и споменике у Нишу, Никшићу, Зворнику и Крушевцу.

– Мој посао је да клијентима улепшам живот. Поред свог уметничког рада, правим накит специјално за сваку муштерију. Дизајнирам га тако што, на њихов захтев, у накит уписујем мапе њима драгих места. Људи траже ту врсту апстрактних порука и тиме њихов накит добија неку посебну димензију – каже наш саговорник.

Материјали са којима ради су злато, сребро, платина и драго камење, а мотиве црпи махом из наслеђа и архитектуре свог родног Књажевца. У овом крају, наиме, ношење накита везивало се за одређени амбијент, обичаје и звуке. Удате жене носиле су око врата дукате, који при ходу звецкају, а након смрти мужа, звекет њихових ђердана добијао би другачији призвук: њима би удовице прехрањивале своје потомство...

– Из Књажевца сам отишао у Луцерн, па у Вашингтон и, након само три недеље, нашао посао у елитном јеврејском студију за израду и рестаурацију накита и објеката, која је радила за Белу кућу, Вашингтонску катедралу… Касније сам прешао у „Тифани” где смо детаљно радили на компјутерској презентацији идеја. Памтим господина из Русије који је у „Тифанију” био спреман да потроши чак пола милиона долара за уникатни поклон – прича Јовановић.

Тамошња култура поштовања муштерије развијена је до ритуала. За „Тифани” нацрте накита раде дизајнер Палома Пикасо, ћерка познатог сликара, и архитекта Френк Гери. Велике куће, додаје, често израђују накит на јефтинијем, иностраном тржишта али у том комплексном процесу увек учествују велики тимови.

– Једна госпођа купила је скуп прстен и после две недеље дошла, уплакана, рекавши да јој се прстен поломио. Као што вам нико неће поклонити друга аутомобил јер сте слупали свој, тако и овде све има свој век. И брилијант ако погледате испод микроскопа, ипак је само камен, и није несаломив, и челик ако ударите – остаће ожиљци, а пошто муштерија није желела да каже како је успела да прстен преполови, нисмо могли ни да јој помогнемо – каже наш дизајнер додајући да велике куће имају одличан маркетинг, па људи верују да је и њихов гламур неуништив.

Желећи да не остане само занатлија у великом тиму, већ и да потписује своја идејна решења, Јовановић је отворио студио (www.djstudio.us), и покушао да изгради сопствено име. Пријатељи верују да је успео у томе, па када им поклони накит, инсистирају да им угравира и свој потпис – за коју деценију, надају се, вредеће далеко више.

– Скулптуром се више не бавим јер је боље фокусирати се на једну област и у њој бити најбољи. Зато накит схватам као скулптуру у малом. Могу да радим цео дан, и да ми никада не буде доста. Временом стекнете поверење људи и посао почне да тече као вода испод воденице. Неко има намеру да на брзину заради много пара, а неко други, да се точак воденице лепо окреће – каже Дејан Јовановић.

Идеје за стварање наш саговорник црпи на путовањима. Тако је било и недавно у Кини, где је посматрао огромне рељефе ове древне цивилизације, фотографисао рушевине у Аргентини, или сеоца која нестају у брдима Сијене...

Економска криза, како сведочи, нема утицаја на његов профит.

– Ипак човек мора у нечему да ужива. Па била то и ситница али дизајнирана само за вас.