Америчка цена руске везе

Да ли Србија добровољно урања у наручје Русије, да ли је Москва ухватила Београд у чврст загрљај или је посреди варка иза које се крију шире прагматске сагласности које не нарушавају стратешке интересе Србије да буде присутна и на Истоку и на Западу, питања су која актуелизује низ недавних догађаја.

Политика није обавезно само оно што је видљиво.

Док Руси помажу у гашењу шумских пожара, опозиција и део политичких, економских и медијских аналитичара падају у ватру процењујући да се за кратко време догодило довољно тога што цементира њихов закључак да се Србија опасно приближава Русима и удаљава од ЕУ.

Врхови српске власти појачали су број летова за Москву. Русија је спремна да реализује кредит од 800 милиона долара намењен развојним пројектима у Србији, да помогне око „Јата” и „Железница”.

Србија уз помоћ Русије намерава да изгради фабрику модерног наоружања, а предстоји потписивање споразума око гаса. Владимир Путин стиже овде на отварање „Јужног тока”.

Млађан Динкић, сећате се онај који је призивао Небеса против продаје НИС-а Газпрому, сада озарена лица најављује да је за смедеревску „Железару” заинтересована једна велика компанија из Русије.

Сбербанка, највећа у Русији и међу 20 највећих на свету, долази у Србију.

Вук Јеремић је, на задовољство Москве која га је изгурала на место председавајућег Генералне скупштине УН, за једног од саветника узео Јевгенија Примакова, бившег руског премијера.

Уз све то, онако приде, тамо неки руски националисти предлажу Воју Шешеља за почасног грађанина Москве, док се овде у регистар политичких партија под редним бројем 91 уписала Странка Руса у Србији, прва те врсте на свету, теолошка варијанта ЈУЛ-а пошто ужива благослов Српске православне цркве.

Још да због мутне продаје тимских амблема није ухапшен тај Валериј Морозов који је требало да се као вођа „миговог” тима појави на данашњем аеромитингу у Батајници.

Дакле, где је данас Србија коју предводе две странке чије руске наклоности никада нису прикриване? Да ли Запад само премерава потезе председника и премијера, или су многе ствари већ постављене на своје место?

Могуће је да се мој закључак неће допасти ни бриселском ни кремаљском лобију, али имам утисак да Србија није искочила из лежишта. Само је власт преко свега набацила камуфлажну мрежу.

Допустила је да изгледа да путујемо на исток, мада не одустаје од курса ка Европској унији и добрим односима са САД који су јој неопходни и због подршке ММФ-а и Светске банке.

Да би себи могла да обезбеди маневар баланса, Србија је морала да добије допуштење за такву врсту понашања. И добила је, говори ми политички инстинкт.

Биће да је реч о широј сагласности. Не ради се ни о каквом о чврстом договору Вашингтона и Москве, још мање новој Јалти черчиловски исцртаној на комаду папира, али нека врста прећутне сагласности постоји.

Ако ме поменути инстинкт не вара, Американци су схватили да у овим временима у Србији много лакше пролази влада која изгледа проруски. Напредњаци су то искористили.

Вашингтон је пристао на такав имиџ, уважио запомагања српских власти за руском помоћи, разумео коинциденцију енергетских интереса Русије и Србије на овом тржишту.

Биће да уз таква сазнања америчке дипломате исказују толико поверење у дужину мандата ове српске владе.

Било би наравно више него наивно помислити да би Американци Србију тек тако препустили Русима с којима у ово време обнављају Хладни рат на Блиском истоку.

„Руска веза” има „америчку цену”. Нова српска власт ће продужити ка ЕУ и много брже и ефикасније од претходне решавати, и решити, питање Косова.

Зар се не чини да за то већ има довољно доказа? Тома Николић је још у време кампање рекао да дијалог с Приштином треба дићи на много виши политички ниво. Сматрао сам тада, а и сада, да је то његова веома важна изјава.

Потом се из власти говорило о разговорима с „легитимним представницима”. Истина не државе Косово – јер би то било преко его, а нико то на Западу и не тражи – већ с представницима косовских Албанаца.

Све је пропраћено „чврстим уверавањима” српских власти да ће испунити све што је досад у бриселским преговорима договорено. У лексику Београда уселила се драгоцено прагматска реч „уступци”.

Одувек сам сматрао да странка попут СНС-а, дериват радикала који се реформисао по шаблону хрватског ХДЗ-а, има много веће шансе да повуче одлучне потезе на тему Косова. Не, не, неће га продати, али они могу неупоредиво лакше да „нормализују” односе, што је оно што очекују Вашингтон и Брисел.

Баласт прошлости, за шта опозиција оптужује ударни део владајуће коалиције, на наше очи се претаче у напредњачку предност.

Ко ће Николића или Александра Вучића да оптужи да су „издајници”? Да нису патриоте? Можда неки заслепљени зилот из „Покрета 1389.” или „Двери”, и то је све.

С таквим политичким капиталом, уз сагласност Американаца који о томе обавештавају партнере у ЕУ, напредњаци уз подршку социјалиста могу да стварају (лажни) имиџ да Србија постаје руска губернија.

И Руси могу да буду задовољни. Уживају у улози свесловенског православног патрона. Обезбедили су сопствени утицај, пре свега економски, који им је важан. Мирни су јер Србија не иде у НАТО, па не може да им смета што и овај српски министар војни срдачно ћаска с командантом Гарде из Охаја.

Што се Косова тиче одувек су говорили да ће прихватити свако решење на које пристаје Београд.
Но, архитектури ове конструкције могле би да припрете варнице које су искакале током посете Јелка Кацина. То што су се Ивица Дачић и известилац за Србији у Европском парламенту спорили око тумачења присуства Приштине на међународним скуповима није новина. Питајте Борка Стефановића и Роберта Купера.

Шта је Кацин битно ново, а непријатно, рекао а да нисмо знали? Мање-више ништа. Рашчистите са системском корупцијом и спорним приватизацијама. Тешко да ћете ове године почети преговоре са ЕУ, а да ли ћете 2012. добити датум почетка преговора, то је већ можда друго питање.

„У Србији изгледа као да постоје две државе, једна је вечита и намењена елити која све држи у својим рукама, а друга је намењена огромној већини становништва, и то није одрживо.”

Потписујем.

Сличне поруке, овога пута од Европске комисије, могла је да чује и Сузана Грубјешић у Бриселу.
Све кратко, јасно и реално – с позиције односа снага. Па и жеља. Колико знам Србија хоће у ЕУ, док Унија не показује амбиције да се придружи Србији.

Али, Јелко, Јелко, зашто је то речено тако директно, меркеловски? Наши то не воле. Зато сте се наместили. Оно што не смеју да кажу немачкој канцеларки, одбрусили су Вама: снизите тон и не држите лекције.

Импонује када политичари воде бригу о достојанству државе и свих нас, али брине ме начин на који је српски премијер реаговао на Кацинову алерголошку пробу. Не могу да не прећутим да ме алергија подсећа на Воју Коштуницу – и економију, а Дачићев начин – на покојника с којим не воли да га пореде.

Реторика за унутрашњу употребу лако може да остави спољне последице.