Улога жене у црквеном животу

Данашња борба за једнакост жена и мушкараца је природна реакција на период пренаглашене мушкости. Идеја о једнакости могућа је само ако се једнакост посматра као право на различитост. Суштина је да смо једнаки само ако имамо право да будемо различити, каже др Љубивоје Стојановић, професор Православног богословског факултета, који се вратио из Братиславе с међународне конференције "Православни поглед на улогу жене у савременом свету".

"Једнакост жена с мушкарцима као наметнут шаблон није у складу са животом, јер где је ту оригиналност? Немамо сви исте жеље и могућности, али ни дарове од Господа", прича протојереј Љубивоје Стојановић који је с народним послаником Драгољубом Којичићем представљао Србију на скупу који су организовали Међународни фонд јединства православних народа и Православна црква Чешке и Словачке.

Главна порука конференције је да жена мора много више да се укључи у црквени живот. Да би православна црква живела пуним плућима треба да ангажује све своје чланове у разним социјалним службама: просвети, мисионарењу и културној делатности. Како каже Стојановић, жена не моће да буде рукоположена за свештеника, али она рађа свештеника.

Данашње савремено друштво пред жену поставља високе захтеве – да буде добра, мајка, успешна на послу, добра домаћица и супруга. Стојановић каже да свако треба да преброји Божје таланте. Неке жене могу све ово лако да остваре, а неке се драговољно оптерећују да би биле успешне на свим пољима. Улога Цркве није, како многи погрешно схватају, да заповеда како ће ко да живи, већ да саветује онако како је учио апостол Павле. "Треба знати да Црква нема апетита да диктира никоме ништа. Апостол Павле је говорио да Црква не господари вером, него помаже у радости онима који верују", објашњава овај саветник у Министарству вера.

Зато црквени живот, наставља Стојановић, не може да се сведе само на патријархалне норме или безусловну покорност ауторитету. Бог је истина која се открива, а не ауторитет који се скрива.

То што не могу да уђу у црквени олтар или да оду на Свету гору није никакав аргумент да Библија и хришћанство жену третирају као потчињену. Стојановић каже да би био проблем када жена не би могла да се причешћује или да буде изображена на икони као светитељка.

Цело хришћанство могло би да се назове и религијом жена. Цар Ликиније је веровао да ће успети да осујети напредовање Христове науке тако што ће женама забранити одлазак у храмове, што само показује колико су жене биле активне у црквеном животу. Стојановић даје пример жена које су својим сведочењем вере преображајно утицале на своје савременике: царица Јелена, мајка цара Константина, света Нина Грузијска, ђаконисе Олимпијада и Фива, света Нона, Моника, мајка блаженог Августина, света Емилија, света Макрина, Јелисавета Фјодоровна, кнегиња Ефросинија, супруга светог књаза Димитрија Донског. Не треба заборавити свете жене из наше историје: Анастасију, мајку Светог Саве, Евгенију (кнегиња Милица), Ангелину, Јефимију, Јелену Анжујску.

И у Старом завету постоји низ примера остварених жена које су учествовале у важним догађајима, као што су Сара, Ревека и Рахиља. Ревека је пример храбрости и истрајности. Мајка Исава и Јакова удаје се за Исака по својој вољи.