Четврт века "на чекању"

Ниш – Недалеко од Нишке Бање налази се село Јелашница и у њему насеље које се зове Курошничка река у коме Нишлија Бранко Богдановић има породичну кућу. Још далеке 1982. године Бранко се, уз пре тога уредно поднете захтеве и поштујући процедуру и протокол – чекање на ред, потписивање уговора и плаћање велике суме новца, понадао да ће коначно добити телефон у кући. И, наравно, везу са светом. Али, догодило се да године, па чак и деценије прођу, а од телефона за Бранка Богдановића – ништа.

   – Заиста не умем да објасним шта се све догодило и због чега моја породица и ја и данас немамо телефонски прикључак. Под званичним бројем 3973-240, другог јула 1982. године обавештен сам да је мој захтев за инсталацију телефона прихваћен, отишао сам у предузеће за ПТТ саобраћај у Нишу, потписао уговор и добио уплатнице да измирим финансијске обавезе за прикључак. У уговору који сам потписао са Радном организацијом ПТТ саобраћаја у Нишу и тадашњим ООУР-ом "Ништелефон" посебно је наглашено да ћу телефон у кући добити најкасније у року од 24 месеца, односно до 1. маја 1984. године. Ни тада, у том року, али ни касније мој проблем није решен, а ја узалуд обијам прагове канцеларија надлежних и тражим правду. И, стално сам на неком чекању – каже Бранко Богдановић.

   Истиче Богдановић да је уплатио све што му је "Ништелефон" тражио:

   – Целокупна уплата била је 13.461 тадашњих динара, или, прерачунато у немачке марке по тада важећем курсу (за сто марака 2.643 динара), укупно 550 марака. Уз то су такође плаћени и сви остали трошкови: 500 динара за месну заједницу, 202 динара за уговор...

   Његове комшије су, ипак добиле телефоне:       

    – На само коју стотину метара испред моје куће, у истом насељу суседи Мишићи, Илићи, Расовићи и остали, који су поднели захтеве и платили када и ја, добили су телефонске прикључке током 1984. и 1985. године. Као и они, и ја сам учествовао у изградњи водова и телефонске централе. Али, од телефона – ништа.

    Надлежни за нове телефонске прикључке у Нишу кажу да је његов уговор, без обзира на то што је све плаћено, застарео и није обновљен. Али, да ли је баш тако. Више пута током четврт века својих до сада безуспешних покушаја да коначно добије телефонски прикључак, Бранко Богдановић је обнављао захтеве:

   – Давно, почетком деведесетих година прошлог века, сугерисали су ми познаваоци закона и права да не чекам десет година па да мој захтев застари. Зато сам сваке три-четири године званично подносио нови. Учинио сам то 1989, потом 1994, па 1999. године... Али, стално ми је говорено да сачекам да се поставе стубови за телефонске линије, јер, наводно постојеће бандере од Електродистрибуције не смеју да се користе за телефоне. За то време док се мени тако образлагало одуговлачење, комшије су добиле прикључке управо преко бандера дистрибуције.