Провоцирамо, изазивамо, информишемо

Селекцију овогодишњег 46. Битефа који ће бити одржан од 12. до 22. септембра чини 13 представа које ће извести уметничке трупе из иностранства, региона и земље, а обједињује их интригантан поднаслов „Излет у истину”.

Тим поводом разговарали смо са Јеленом Кајго, директорком Битефа, о проблемима и недоумицама са којима су се суочавали у претходном периоду, али и о актуелној селекцији коју су потписали Јован Ћирилов и Ања Суша, особености пратећих програма, улози Битефа данас....   

Упркос смањеном буџету и финансијским тешкоћама фестивал неће трпети, тврдите, ни у једном сегменту. Колико је било тешко у оваквим околностима организовати 46. Битеф?

Било је врло тешко и врло напето. Овогодишњи редуковани буџет још су додатно урушили скок евра у односу на динар, као и смањење неких спонзорских средстава која су стигла у последњи час. Суочавали смо се са заиста великим потешкоћама. Ипак, захваљујући помоћи Министарства културе, као и чињеници да смо успели, делом уз помоћ Скупштине града Београда, делом сопственим залагањима да обезбедимо значајна средства ван буџета, Битеф ће ове године имати своје препознатљиво, јако квалитетно издање. Та чињеница ипак не улива спокој, јер је тенденција сталног смањења новца намењеног култури врло узнемирујућа и потире жељу и могућност да Београд буде озбиљан регионални културни центар. Сада је центар ноћног живота. То није лоше, али разлика је ваљда јасна.

Чиме и како оправдавате овогодишњи поднаслов „Излет у истину”?

Као и увек слоган Битефа је провокативан и позива на размишљање. Колико смо у свакодневном животу затрпани заблудама, неистинама, привидима..., и да ли смо уопште у стању да правимо јасну дистинкцију. Савремено позориште, дакле оно које Битеф представља, није илузионистичко, лажно, конвенционално, оно погађа у места са којих се скреће поглед, говори о стварима које се гурају под тепих. Другим речима, оно је храбро, ангажовано, критично. Колико смо спремни да прихватимо истину коју нам нуде позоришни аутори и шта смо у могућности да учинимо са тим сазнањима, то је питање које остаје отворено.

Који је заједнички именитељ ових представа?

Заједничко им је то што беже од стереотипа, конвенција, површности, и што се баве стварима које су нам заиста важне. Такође, ове године имаћемо доста представа које се одвијају у непозоришним просторима, у Историјском музеју Србије, у Фрањевачком самостану у Земуну, у галерији, имамо чак представу која се одвија у једном стану. Одавно позоришту није неопходна сцена, и оно стално изнова доказује своју виталност и отвореност.

Да ли очекујете да ће овогодишњи програм изазвати полемике, опречне коментаре, позоришне недоумице?

Иако се на почетку сваког Битефа сложимо да је селекција јако квалитетна, увек смо спремни на критике, другачија мишљења, неразумевање... Најчешће, један број људи оштро критикује оно што други део публике сматра најбољим. То је део Битефа, тако је увек било, и тако вероватно и треба да буде. Волим ону реченицу Мире Траиловић: „Када престану да нас критикују са Битефом је готово”. Много истине има у томе. Ипак, важно је да су представе пуне, да карте плану, и важно је да људи, чак и ако им се нека представа не допадне, могу да стекну увид у оно најцењеније на светској авангардној позоришној сцени. То оставља трага, и често годинама касније публика се сећа неких важних представа са Битефа.

Публици ће бити представљени и занимљиви пратећи програми, међу њима и традиционални „Битеф на филму” који ће бити посвећен диктаторима. Шта бисте посебно најавили?

Ове године у сарадњи са Француским институтом и Југословенским драмским позориштем организујемо Театроскоп, позоришни пројекат који ће окупити педесет гостију из Француске и из нашег ширег региона. Они ће бити гости на делу селекције који зовемо „Регион у фокусу”, и биће у прилици да виде бројна домаћа остварења, чиме се на добар начин презентује домаће позоришно стваралаштво. Битеф је тако рецимо лансирао Милоша Лолића, који сада са великим успехом режира у Немачкој и чију ћемо представу у продукцији позоришта из Минхена видети на фестивалу. Још једна занимљива дискусија биће организована у оквиру пратећих програма, а то је округли сто под називом „Позориште и тржиште”, који ће преиспитати позицију уметности у амбијенту неолибералног капитализма. У тим новим друштвеним механизмима у којима је профит императив, разни облици уметности, такозване културне индустрије, дизајн, музичка индустрија и слично, још некако и могу опстати на тржишту без помоћи државе, али висока, елитна култура, тешко. Та се чињеница не сме игнорисати.

Битеф је институција од које се много очекује. Колико се и да ли се његова улога променила данас?

Много тога се променило од када је основан Битеф. Држава у којој живимо променила је границе и име неколико пута, променио се политички систем, свет се променио..., створила се читава мрежа нових европских фестивала, то чувено позоришно „тржиште”, а нажалост на том тржишту сте велики онолико колико вам је велики буџет. Али суштински Битеф је очувао свој углед у свету и није променио своју мисију. Да изазива, провоцира, фасцинира..., и наравно информише.

Којим путем данас иде савремени театар?

Савремени театар се данас развија у разним правцима, ту је документарно позориште, антидрамско, блиско форми перформанса, позориште без костима, без сценографије, чак и без извођача, какво смо видели код Гебелса. Разни су покушаји театра да сам себе деконструише, редефинише, реформише... Али оно што је заједничко и што одликује добар савремени театар јесте чињеница да је то театар лишен илузија, лишен допадљивости, без потребе да публику заводи и задиви. Већ са потребом да је замисли, запита и непрестано интелектуално искушава.