Гвоздени Путин

ОФАНЗИВА ШАРМА америчког председника Џорџа Буша можда је и други назив за његов позив руском председнику Владимиру Путину да се сусретну на породичном поседу Бушових у Кенебанкпорту, част и прилику коју до сада није имао ниједан други страни лидер. Дође му то као да Буш покушава да игра улогу заводника, иако све претпоставке наговештавају да и од тог дружења на породичном поседу неће испасти много. Истина, симболика је важна у политици, она често крије и праву поруку, али су разлике између Вашингтона и Москве тренутно такве да се следећи дани могу означити и као крај ере униполарног света и као повратак биполарности.

Јер, Бушова је доктрина милитантног месијанизма пропала, администрација је прихватила реализам, који је, заправо, увек и био лек за мамурлук америчке спољне политике која, како каже Ајван Иланд, почива на низу нејасних претпоставки, које подржавају и демократе и републиканци, а исто мишљење дели и већина америчког становништва. Класичан синдром "другог мандата" код председника Буша сада је очит и по питању протокола из Кјота, па "бушисти" признају да угљен-диоксид, ипак, има неке везе и са климом...

ВЛАДИМИР ПУТИН ЈЕ ОДМАХ ПОСЛЕ СУСРЕТА СА БУШОМ у Словенији у јуну 2001. године јасно упозорио да ће поцепати постојеће уговоре о контроли наоружања и да ће Русија поставити независно усмерене нуклеарне бојеве главе на пројектиле типа "топољ" и "булава" уколико Американци наставе да крше одредбе споразума о АБМ из 1972. године, који иначе Русија сматра основом за све касније споразуме о контроли наоружања. Прошло је од тада пуних шест година. Американци инсистирају да у Пољској и Чешкој инсталирају део програма "Рата звезда", чиме несумњиво нарушавају стратешку равнотежу у Европи, исто онако као што је то почетком осамдесетих година прошлог века урадио и СССР постављајући ракете средњег домета СС-20, због чега су онда САД поставиле своје пројектиле "першинг-2" и крстареће ракете на тлу Европе.

Унилатерална америчка одлука изазвала је, дакле, руски војни одговор. Тај се потез Москве може анализирати и у контексту најновијих догађаја у Украјини. Наиме, Украјина, као и свака друга земља има право да се придружи сваком савезу којем жели, па тако и НАТО-у. Међутим, понекад елита има тенденцију да буде ирационална, чак и суицидна. Заправо, пронатовска фракција у Украјини као да нема визију о украјинској државности, или не размишља о озбиљним последицама уласка Украјине у НАТО. Коме треба још једна Југославија у данашњој Украјини? Нови вештачки лук нестабилности дуж руско-украјинске границе, који може само да обнови апсурдну верзију старог блоковског ривалства. Јер, данас између Русије и Украјине граница је још увек скоро формална и постоји углавном на папиру и у главама и џеповима промућурних цариника. Могућим уласком у НАТО, Украјина ће ту границу утврдити и бодљикавом жицом и онда настају проблеми. Милиони људи биће породично раздвојено, Русија ће престати да сарађује у многим важним пројектима, милиони људи остаће без посла, а бројни сукоби неизбежно ће пробудити до сада успавани дух синдрома подељене нације...

САСТАНЦИ ШЕФОВА ВЛАДА И МИНИСТАРА СПОЉЊИХ ПОСЛОВА НАТО прерастају све чешће у уводе за самите Г-8, или у јавне спектакле свих разнородних придружених чланова. Није ни чудно, јер се у седишту НАТО све више баве периферним, у суштини психолошким активностима као што је програм "Партнерство за мир" и мноштвом других, које имају тек далеку везу са основном мисијом НАТО, што све разводњава функције Савеза. Ако НАТО жели да опстане као нешто више од сувенира једног периода на свом заласку, он мора одговорити на најмање два питања. Како дефинисати стратешке претње у 21. веку, и којим се то политичким променама опирати из безбедносних разлога?