„Мале” глупости и велика штета

Заокупљени дневним обавезама и бригом око каријере и (или) преживљавања, ретко скрећемо поглед на оно што је изван непосредног фокуса нашег посла и интересовања. Један од погубнијих и само на први поглед „бенигнијих” учинака данашњег „врлог новог света” јесте и то да нас све чини „фах-идиотима”, робовима уске професије, времена, јурњаве за новцем и роковима. У том свету тешко опстаје чак и класични идеал компетентног и обавештеног „грађанина”, а о „интелектуалцу” старог кова, заинтересованом за увид у целину и опште добро и који се зарад тог добра безинтересно „меша у оно што га се не тиче”, да и не говоримо. И то није чудно. Слободни интелектуалци и информисани грађани производ су модерног доба и грађанског друштва и нема их у рефеудализованом свету „новог средњовековља” у међународним и унутрашњим односима, у које улазимо.

Него, јесте ли приметили да док се јавност интензивно бави прогнозама актуелног дербија између Тадића и Ђиласа, као и оног потенцијално надолазећег – између Дачића и Вучића – име Млађана Динкића се готово нигде не помиње? То је очигледно и његова жеља. Док се други свађају и сликају, Млађа ћути и ради. А шта ради? Наводно, спрема мере за преживљавање државе, оживљавање привреде и отклањање последица погубне економске политике из претходног периода. Ког периода? Па оног у коме су Динкић и Г 17 водили главну реч и више од десет година били незаменљиви чинилац и економској политици земље од двехиљадите наовамо.

Та је политика била саткана од крупних идеолошких заблуда (о „слободном тржишту”, „свету без граница”, либерализацији и страним инвестицијама), као и од још крупнијих материјалних интереса оних који су те мантре изговарали и спроводили их у погубну политику и економско законодавство.

Тешко је разлучити где престаје једно, а где почиње друго. То јест, где тачно идеолошка опчињеност прелази у слепило, које почиње да се граничи са глупошћу – и на крају улива у голи материјални интерес. Али није ово текст о Динкићу и Г 17 (мада стоји и то да где они прођу са својим реформским идејама на потезу од економије до територијалне организације и „регионализације”, ту после трава слабо расте.) Они су овде узети више као симбол и метафора за једну накарадну економску „филозофију” која је практично неупитно завладала на истоку Европе након пада берлинског зида, а коју су у Србији након 5. октобра промовисали Лабус, Динкић и „експертски” део Ђинђићеве владе.

Највеселије је што се наши хиперрационални либерали понашају у складу са такорећи, окултним и кабалистичким обрасцем да ће „она рука која је задала ударац, најбоље умети и да рану залечи”. Па тако сада гледамо како наш „суперминистар” тријумфално најављује укидање разних мера и намета које је, не тако давно, једнако славодобитно уводио. Тако се, читамо ових дана, међу свим осталим мерама за привредно оживљавање, оздрављење итд. предлаже и укидање плаћања „фирмарине” (која је била једнако обавезна и за оне који таблу са називом фирме истичу и за оне који то не чине), као и обавезе плаћања ПДВ-а одмах по фактурисању, а не – што би ваљда једино било логично – по извршеној наплати. Тако сам, претпостављам, као и већина читалаца, тек по најави укидања ових нонсенса сазнао да они уопште постоје. Када сам први пут о томе нешто начуо, помислио сам да је то претеривање и да су људи превише малициозни према нашим „експертима”, баш као што сам дуго сматрао и да су они сулуди прописи о дозвољеном облику и величини краставаца и банана у ЕУ само духовити цинизам британских евроскептичних медија. Али стварност је почесто смешнија од вица.

После су ми колеге које се у то разумеју објасниле да, у условима свеопште кризе плаћања и ликвидности – а у чему, опет, предњачи држава као највећи (не)платиша – многе фирме пропадају и затварају се зато што ПДВ морају да плате одмах, то јест у истом месецу, након фактурисања, а при томе своју робу или услугу успевају да наплате, у најбољем случају, од три до шест месеци, а врло често и никада. Дакле, ПДВ мораш да платиш одмах, а да ли ћеш свој рад или робу уопште успети да било када наплатиш – е, то већ није ничија брига.

Или други пример. Један пријатељ је 2005. у свом стану на Звездари отворио малу агенцију за услуге, која је издржавала две породице и неколико сталних хонорараца. Уредно пријављена од 2006. агенција је пословала скромно, али позитивно, све док им прошле године није стигло ретроактивно решење да плате „фирмарину” за шест година уназад, што је, са каматама, „затезним”, „манипулативним” и осталим трошковима, премашило цифру од 350.000 динара. (Узгред, агенција послује преко мејла и интернета, никакву фирму нису истицали, нити им је она била потребна.) Елем, пошто то напросто није било могуће платити, рачун им је блокиран, фирма више не ради, нема више легалне зараде и нема дажбина за државу. Нико, дакле, није имао користи – и сви су, ама баш сви, имали само штете.

Да и не говоримо о томе да сам најмање четири до пет пута налетао на пекаре, продавце  или кафеџије који тврде да су им локали затварани на по 30 или 60 дана само због тога што су у каси имали неколико динара вишка или мањка!? Е, сад, да ли је у питању само случајност, да ли се ради само о недовољно промишљеним, односно на терену лоше спроведеним мерама, или је, пак, реч о организованом економском злочину с предумишљајем? Има основа и за једно и за друго. Наиме, пошто су странци морали да се мазе и пазе, пошто су њ.в. „страни инвеститори” заштићени као бели медведи, пошто се ни неким крупним домаћим зверкама није превише упутно замерати, једино од кога је држава безбедно могла да покупи преко неопходан новац били су такозвани мали предузетници, занатлије и носиоци неког малог сопственог бизниса, попут мог пријатеља и њему сличних. За њих неће интервенисати Јелко Кацин и страни амбасадори, они не могу извести мноштво на улицу, нити блокирати град –  па чак ни, будући да су приватници, „газде” и „кулаци”, не могу рачунати ни на симпатије већине суграђана – и зато су били за шишање и рекет идеалне мете.

А на страну то што ће се евентуалним исправљањем једне штетне мере створити преседани и учинити нове неправде, рецимо, према онима који су „фирмарину”, ПДВ или ТВ претплату уредно плаћали.

Ђорђе Вукадиновић

* Главни уредник листа „Нова српска политичка мисао”