Курди шире рат из Сирије у Турску

Курдски побуњеници напали су минулог викенда комплекс војних караула на тромеђи између Турске, Сирије и Ирака. Међу тридесетак жртава жестоких оружаних сукоба било је, према турским наводима, десет турских војника и двадесетак курдских нападача.

Била је то друга, каже се сложена побуњеничка акција Курда на територији Турске, у минулих неколико недеља. У јулу су Курди извели сличну офанзиву. Агенције су, тада, известиле о „изненађујућем” нападу Курда на војна постројења у околини града Земдинли, на тромеђи Турске, Ирака и Ирана, превасходно насељеној припадницима курдске мањине. Изненађење је представљало то што напад није био упоредив са уобичајеном акцијом гериле. „Курди су демонстрирали убојитост добро обучене војне формације”, тврде извори „Политике” у Тел Авиву.

Анкара, сходно ситуацији, истиче да су акције курдских побуњеника добиле на обиму и жестини – захваљујући инструкцијама и логистичкој помоћи из иностранства. Упире прстом на присталице рата у Техерану и у Дамаску, који наводно покушавају да преусмере пажњу јавности са основног, сиријског проблема, на – Турску.

Западни војни посматрачи у региону и обавештајни стручњаци, истичу да је суштина проблема ипак сложенија. „Користећи војно безбедносни вакуум, настао усредсређивањем снага Асадовог режима и сиријских побуњеника на њихов међусобни обрачун, Курди следе своје интересе, али и циљеве држава којима није у интересу да Турска, уз Саудијску Арабију, преузме водећу улогу на овим просторима”, истиче се у оцени „дежурног осматрача” западне војне алијансе у региону – немачке Савезне обавештајне службе (БНД).

У студији која је, стицајем околности, доспела у руке представника медија, дежурни аналитичар немачке шпијунаже закључује да су најновије акције Курда, за разлику од пређашњих, биле темељитије планиране и боље организоване. „Ако су курдски побуњеници годинама, све до недавно, следили тактику удари и побегни – овог су се пролећа и лета усредсредили на војне операције. Падају у очи и детаљна промишљеност плана напада, јасни циљеви дејства, парцијално и у целини, логистичка подршка...”

Курди су уместо тактике „невидљиве гериле” применили стратегију формацијског напада – шаљући у окршај добро обучене и под системом команде организоване јединице. Њихова бројност, по проценама извора у Минхену (седиште БНД) и у Тел Авиву износила је, заједно са онима који су обезбеђивали логистику, више од хиљаду припадника.

Нагла промена тактике повлачи за собом питање – ко стоји иза „нове” курдске гериле?

У расправама које се воде у Анкари, указује се да је „унапређена” убојитост паравојних формација курдских побуњеника дело – Ирана и Сирије, али се не искључује ни умешаност „извесних служби Израела” (Мосад).

Турске расправе, наравно, иду у прилог званичној верзији Анкаре. Нападнута од Курда на три „фронта”, Анкара избегава да говори о офанзиви курдских побуњеника. Њој, у овом тренутку, више одговара верзија да је реч о покушају Ирана и Сирије, да прикажу да је безбедност турских граница у директној вези са стабилношћу земаља у окружењу. Другим речима – ако гори Сирија, ако дође до превирања у Ирану – гореће и Турска.

Сумње које се односе на умешаност Израела се не образлажу. Западни стручњаци, али и они у Израелу који се противе даљем компликовању сложене ситуације, тврде да је дестабилизација безбедносне ситуације у турским пограничним регијама само један аспект. Шири смисао лежи у (нескривеним) настојањима Анкаре да преузме примат у арапском свету.

„Циљ Анкаре је рестаурација утицаја некадашњег Османског царства, наравно у савременом облику”, тврди извор у министарству одбране Израела и истовремено потврђује став западних аналитичара.

Ситуација иде у прилог западним лобијима који виде (и траже) решење блискоисточног проблема у прерасподели зона утицаја. Кључне улоге у новој расподели снага, наравно и по укусу Вашингтона, била би подела на две утицајне сфере. Регион на југу контролисала би Саудијска Арабија, док би север био пренет у надлежност Анкаре. Оба новопредодређена „велика играча” верни су савезници САД.

У сваком случају, реч је о параметрима који указују да се блискоисточни сукоб лагано, али постојано шири на Турску, односно на регије у којима живе Курди. Парадоксалан развој на маргинама, свакако се односи и на (обезглављене) армијске кругове у Турској. Тамошњи припадници војске указују да су недавни обрачуни владе са лигом генерала утицали на одбрамбену моћ и спремност армије.