Kurdi šire rat iz Sirije u Tursku

Kurdski pobunjenici napali su minulog vikenda kompleks vojnih karaula na tromeđi između Turske, Sirije i Iraka. Među tridesetak žrtava žestokih oružanih sukoba bilo je, prema turskim navodima, deset turskih vojnika i dvadesetak kurdskih napadača.

Bila je to druga, kaže se složena pobunjenička akcija Kurda na teritoriji Turske, u minulih nekoliko nedelja. U julu su Kurdi izveli sličnu ofanzivu. Agencije su, tada, izvestile o „iznenađujućem” napadu Kurda na vojna postrojenja u okolini grada Zemdinli, na tromeđi Turske, Iraka i Irana, prevashodno naseljenoj pripadnicima kurdske manjine. Iznenađenje je predstavljalo to što napad nije bio uporediv sa uobičajenom akcijom gerile. „Kurdi su demonstrirali ubojitost dobro obučene vojne formacije”, tvrde izvori „Politike” u Tel Avivu.

Ankara, shodno situaciji, ističe da su akcije kurdskih pobunjenika dobile na obimu i žestini – zahvaljujući instrukcijama i logističkoj pomoći iz inostranstva. Upire prstom na pristalice rata u Teheranu i u Damasku, koji navodno pokušavaju da preusmere pažnju javnosti sa osnovnog, sirijskog problema, na – Tursku.

Zapadni vojni posmatrači u regionu i obaveštajni stručnjaci, ističu da je suština problema ipak složenija. „Koristeći vojno bezbednosni vakuum, nastao usredsređivanjem snaga Asadovog režima i sirijskih pobunjenika na njihov međusobni obračun, Kurdi slede svoje interese, ali i ciljeve država kojima nije u interesu da Turska, uz Saudijsku Arabiju, preuzme vodeću ulogu na ovim prostorima”, ističe se u oceni „dežurnog osmatrača” zapadne vojne alijanse u regionu – nemačke Savezne obaveštajne službe (BND).

U studiji koja je, sticajem okolnosti, dospela u ruke predstavnika medija, dežurni analitičar nemačke špijunaže zaključuje da su najnovije akcije Kurda, za razliku od pređašnjih, bile temeljitije planirane i bolje organizovane. „Ako su kurdski pobunjenici godinama, sve do nedavno, sledili taktiku udari i pobegni – ovog su se proleća i leta usredsredili na vojne operacije. Padaju u oči i detaljna promišljenost plana napada, jasni ciljevi dejstva, parcijalno i u celini, logistička podrška...”

Kurdi su umesto taktike „nevidljive gerile” primenili strategiju formacijskog napada – šaljući u okršaj dobro obučene i pod sistemom komande organizovane jedinice. Njihova brojnost, po procenama izvora u Minhenu (sedište BND) i u Tel Avivu iznosila je, zajedno sa onima koji su obezbeđivali logistiku, više od hiljadu pripadnika.

Nagla promena taktike povlači za sobom pitanje – ko stoji iza „nove” kurdske gerile?

U raspravama koje se vode u Ankari, ukazuje se da je „unapređena” ubojitost paravojnih formacija kurdskih pobunjenika delo – Irana i Sirije, ali se ne isključuje ni umešanost „izvesnih službi Izraela” (Mosad).

Turske rasprave, naravno, idu u prilog zvaničnoj verziji Ankare. Napadnuta od Kurda na tri „fronta”, Ankara izbegava da govori o ofanzivi kurdskih pobunjenika. Njoj, u ovom trenutku, više odgovara verzija da je reč o pokušaju Irana i Sirije, da prikažu da je bezbednost turskih granica u direktnoj vezi sa stabilnošću zemalja u okruženju. Drugim rečima – ako gori Sirija, ako dođe do previranja u Iranu – goreće i Turska.

Sumnje koje se odnose na umešanost Izraela se ne obrazlažu. Zapadni stručnjaci, ali i oni u Izraelu koji se protive daljem komplikovanju složene situacije, tvrde da je destabilizacija bezbednosne situacije u turskim pograničnim regijama samo jedan aspekt. Širi smisao leži u (neskrivenim) nastojanjima Ankare da preuzme primat u arapskom svetu.

„Cilj Ankare je restauracija uticaja nekadašnjeg Osmanskog carstva, naravno u savremenom obliku”, tvrdi izvor u ministarstvu odbrane Izraela i istovremeno potvrđuje stav zapadnih analitičara.

Situacija ide u prilog zapadnim lobijima koji vide (i traže) rešenje bliskoistočnog problema u preraspodeli zona uticaja. Ključne uloge u novoj raspodeli snaga, naravno i po ukusu Vašingtona, bila bi podela na dve uticajne sfere. Region na jugu kontrolisala bi Saudijska Arabija, dok bi sever bio prenet u nadležnost Ankare. Oba novopredodređena „velika igrača” verni su saveznici SAD.

U svakom slučaju, reč je o parametrima koji ukazuju da se bliskoistočni sukob lagano, ali postojano širi na Tursku, odnosno na regije u kojima žive Kurdi. Paradoksalan razvoj na marginama, svakako se odnosi i na (obezglavljene) armijske krugove u Turskoj. Tamošnji pripadnici vojske ukazuju da su nedavni obračuni vlade sa ligom generala uticali na odbrambenu moć i spremnost armije.