Као швајцарски сир

Радомир Лукић, академик, студент Сорбоне, који је с поносом увек истицао своје „сељачко порекло”, чак је и будућност Србије видео у лику српских „домаћина”. Социолог по вокацији, добро је знао да управо такви домаћини чине богату Србију. „Домаћин” је еталон за поштовање а не само и увек за имовно стање. Куће српских домаћина увек су и у свим срединама изгледом, готово господски, одскакале. Зато је српски народ знао да каже: ако купујеш кућу, питај да ли је тај што продаје лично градио или ју је наследио. Ако је сам градио, тешко ћеш се лако погодити јер у њу је уграђено много шта – брига, љубав, мука и одрицање...

Ништа и нигде није – а никако и не може – олако да се стекне. Али лако се - што је магична „приватизација” од деведесетих до данас показала – раскући и упропасти. Неком је, рецимо, пало на памет да гради дом здравља и поруши велику винарију испод извозничког магазина из којег је пут Италије, Немачке, Енглеске, Чешке, из Велике Плане, одлазило на десетине вагона живе живине годишње, а улазиле, наравно, девизе. Чувени баточински млевени камен, филер, једва да цурка из млинова јер након приватизације, уместо 600 радника, преживљава њих шездесетак... Једноставно, „приватизатори” су, као друштвену Алајбегову сламу, изиграли можда и часне намере законописца; многи су само од продаје машина у старо гвожђе отплатили обезвређену имовину, а раднике, наравно, оставили на улици. Да чекају, тобож, нове инвеститоре.

Да ли је у закону о приватизацији и промени власничке структуре намерно или нечијом глупошћу држава Србија направила норме бушне као швајцарски сир? управо такав сир напали су одмах многи глодари, кажу, често у сарадњи с локалним штеточинама који су се врло брзо скућили по великим градовима. Било како било, Србија данас има стотине хиљада бивших трудбеника без посла, а да је свака општина, а не Агенција за приватизацију, била првоодговорна за све исходе „револуционарног” атака на ,,социјалистичку самоуправну” имовину – питање је да ли би се све овако завршило.

У Баточини и Великој Плани, местима где сам провео детињство и рану младост, од више од 2.500 некад „скућених” трудбеника животари једва 500-600, а у Плани (Месокомбинат, Перкон, ГИК „Света Младеновић”, „Звезда”, фабрика намештаја…) без посла оста њих око 5.000! Жалосно је што су многи остали без кућа које су градили, а продавали су их они који су, у ствари, наследили, иако нису у сродству, имовину социјализма...

Књижевник