Kao švajcarski sir

Radomir Lukić, akademik, student Sorbone, koji je s ponosom uvek isticao svoje „seljačko poreklo”, čak je i budućnost Srbije video u liku srpskih „domaćina”. Sociolog po vokaciji, dobro je znao da upravo takvi domaćini čine bogatu Srbiju. „Domaćin” je etalon za poštovanje a ne samo i uvek za imovno stanje. Kuće srpskih domaćina uvek su i u svim sredinama izgledom, gotovo gospodski, odskakale. Zato je srpski narod znao da kaže: ako kupuješ kuću, pitaj da li je taj što prodaje lično gradio ili ju je nasledio. Ako je sam gradio, teško ćeš se lako pogoditi jer u nju je ugrađeno mnogo šta – briga, ljubav, muka i odricanje...

Ništa i nigde nije – a nikako i ne može – olako da se stekne. Ali lako se - što je magična „privatizacija” od devedesetih do danas pokazala – raskući i upropasti. Nekom je, recimo, palo na pamet da gradi dom zdravlja i poruši veliku vinariju ispod izvozničkog magazina iz kojeg je put Italije, Nemačke, Engleske, Češke, iz Velike Plane, odlazilo na desetine vagona žive živine godišnje, a ulazile, naravno, devize. Čuveni batočinski mleveni kamen, filer, jedva da curka iz mlinova jer nakon privatizacije, umesto 600 radnika, preživljava njih šezdesetak... Jednostavno, „privatizatori” su, kao društvenu Alajbegovu slamu, izigrali možda i časne namere zakonopisca; mnogi su samo od prodaje mašina u staro gvožđe otplatili obezvređenu imovinu, a radnike, naravno, ostavili na ulici. Da čekaju, tobož, nove investitore.

Da li je u zakonu o privatizaciji i promeni vlasničke strukture namerno ili nečijom glupošću država Srbija napravila norme bušne kao švajcarski sir? upravo takav sir napali su odmah mnogi glodari, kažu, često u saradnji s lokalnim štetočinama koji su se vrlo brzo skućili po velikim gradovima. Bilo kako bilo, Srbija danas ima stotine hiljada bivših trudbenika bez posla, a da je svaka opština, a ne Agencija za privatizaciju, bila prvoodgovorna za sve ishode „revolucionarnog” ataka na ,,socijalističku samoupravnu” imovinu – pitanje je da li bi se sve ovako završilo.

U Batočini i Velikoj Plani, mestima gde sam proveo detinjstvo i ranu mladost, od više od 2.500 nekad „skućenih” trudbenika životari jedva 500-600, a u Plani (Mesokombinat, Perkon, GIK „Sveta Mladenović”, „Zvezda”, fabrika nameštaja…) bez posla osta njih oko 5.000! Žalosno je što su mnogi ostali bez kuća koje su gradili, a prodavali su ih oni koji su, u stvari, nasledili, iako nisu u srodstvu, imovinu socijalizma...

Književnik