Подметања на универзитету

У последњих неколико година Сенат Универзитета у Београду је продужавао на по три године радни однос многим професорима који су стекли право на пензију. Уз поштовање закона и уобичајене процедуре која подразумева да постоји одлука наставно-научног већа матичног факултета о продужењу радног односа и да су испуњени други услови, чланови Сената су, по правилу, усвајали одлуке наставних већа без расправе. У четири случаја десило се супротно – Сенат је одлучио да пензионише професора Филолошког факултета Љубишу Рајића, професорку Факултета безбедности Драгану Дулић и двојицу професора Факултета политичких наука Милана Подунавца и Ненада Кецмановића. Сва четири случаја су спорна пре свега због непоштовања академског интегритета.

Академски интегритет најпре је нарушен одлуком Сената универзитета из фебруара 2012. године да, сада покојном, професору Љубиши Рајићу не продужи радни однос на три године. Радни век пресечен је човеку који је успешно образовао и васпитавао генерације студената на Катедри за скандинавистику Филолошког факултета. У скандинавским државама био је веома уважаван интелектуалац, релевантан и цењен аутор, добитник многих награда норвешких, шведских и финских истраживачких установа. Захваљујући чврстој универзитетској повезаности коју је Љубиша Рајић одржавао између Београда и универзитетских и научних центара пре свега у Норвешкој, многи студенти Универзитета у Београду лакше су добијали прилике за школовање и усавршавање у Скандинавији.

Утемељеност и утицај интелектуалне позиције Љубише Рајића илустровале су и личне поруке норвешког премијера поводом смрти професора Рајића почетком јуна ове године, телеграми саучешћа представника норвешких научних и универзитетских центара и говор који је на Новом гробљу одржао норвешки амбасадор. За разлику од његових норвешких пријатеља и колега, Универзитет у Београду се по ко зна који пут оглушио о научни, истраживачки и педагошки допринос Љубише Рајића одлучивши да га пензионише. Није му заборављена, а никада му није ни толерисана критика.

Академски интегритет није поштован ни када је Сенат у истом саставу овог лета одлучио да пензионише професорку Дулић и професоре Подунавца и Кецмановића иако су у сва три случаја били испуњени законски услови за продужење радног односа. У овим случајевима грубо је прекршена процедура приликом одлучивања, а Сенат је поступао незаконито и арбитрарно, манипулишући подацима. Уочи одлучивања о продужењу радног односа професору Подунавцу на пример на интернету се појавила петиција фантомске групе студената о томе да Милана Подунавца треба спречити да остане професор још три године. Петицију су пратили аргументи српских таблоида у којима се примитивном терминологијом настојало да се што више укаља углед овог професора и тиме оствари његова идеолошка и морална делегитимација.

На предлог бившег ректора Бранка Ковачевића, Сенат је посебно издвојио изјашњавања о ово троје професора и насупрот предвиђеној процедури одлучивао тајним гласањем. У случају Подунавац и Кецмановић, Ковачевић је објаснио такав приступ петицијом студената. Иако ниједна студентска организација никада није имала било какву примедбу на рад професора Подунавца и Кецмановића и упркос томе што Студентски парламент Факултета политичких наука никада није разматрао било какву петицију против ове двојице професора, Сенат је уважио садржину фантомске петиције.

Тиме је показано да један од најважнијих органа Универзитета у Београду не мари за мишљења и ставове Наставно-научног већа Факултета политичких наука, који је одлуку о продужењу радног односа Милану Подунавцу и Ненаду Кецмановићу донео једногласно. У исто време је поручено да су за већину чланова Сената универзитета ставови легитимних представника студената мање вредни од мишљења непознатих особа за које се не зна ни да ли су студенти Универзитета.

На овакво понашање бившег ректора Ковачевића и већине чланова Сената универзитета у Београду, реаговала је почетком јула група од око 100 професора и сарадника Универзитета у Београду апелом за поштовање академског интегритета. Захтевано је да се спорне одлуке о пензионисању професора пониште. И уместо да уочи почетка нове школске године иницирају поништавање одлуке о пензионисању професора, Сенат и нови ректор су игнорисали захтеве из апела. Својим делањем и нарочито узимањем права да се арбитрира без процедуре и јасних критеријума открили су какво је данас стање духа и закона на Универзитету у Београду.