Грађанско новинарство

Зашто само спонзоришеш спортске клубове у Београду, а не и у унутрашњости?

То можеш да ми приговараш када нам твоја странка плати рачуне које дугује.

Ништа ми вама не дугујемо, све се на време плаћа.

Није тачно, провери, па онда коментариши.

Ово је само део препирке лидера једне наше странке и директора једног јавног предузећа на Твитеру. Њихово препуцавање ујутру је освануло и у неким новинама. А да ли су били искрени или је само била реч о представи и манипулацији – остаје да се питамо сви који смо прочитали њихов дијалог? То, наравно, никада нисмо сазнали. Као ни то да ли су ти рачуни заиста плаћени или нису.

Да велики број наших политичара данас има налоге на Фејсбуку и Твитеру није ништа ново. Ново је да их однедавно имају и институције. Пре неколико дана Влада Србије послала је потписнику ових редова захтев за пријатељство на Фејсбуку. Јуче је у нашу редакцију стигло и саопштење да је Министарство финансија и привреде отворило званичне налоге на друштвеним мрежама.

Куда то води и да ли ће обраћање јавности све више добијати чисто „дигитални” облик?

Најпре, то уопште не мора да буде лоша вест. То води већој демократизацији институција, барем када је реч о оним грађанима који користе интернет и друштвене мреже. А у Србији је на Фејсбуку три милиона људи!

Проблем се, међутим, јавља баш ако се вратимо на почетак приче. Колико су написи и полемике на друштвеним мрежама, који их они стављају, у служби јавног и објективног информисања? Да ли је реч о потпуној отворености институција и компанија и да ли ће одговарати на сва питања и примедбе корисника или креће инвазија једино маркетиншких порука, без релевантних информација? И још нешто – хоће ли компаније и институције полако почети да занемарују традиционалне медије, а класично заменити неко „грађанско новинарство”, где ће корисници на друштвеним мрежама питати, а институције и компаније одговарати.

Тешко. А зашто? Због тога што су сада могућности за манипулације овом технолошком новотаријом веће него икада. Неко нешто пита, а онда писмено неко други одговара шта хоће. И то читају сви. Дакле, новинар „Политике” постави питање, а одговор могу да користе сви медији. Без ограничења. Па да онда оставимо само један медиј.

Коначно, у разговору у четири ока новинар инсистира на питањима и потпитањима, док се ствар не разјасни. Министар, на пример, не може да побегне од новинара. Такав бег му и Фејсбук и Твитер – гарантују.

Међутим, хоће ли форма потиснути суштину, а нашминкан дигитални одговор добар и информативан истраживачки текст, тек ћемо видети. Док Фејсбук данас вреди више него хиљаду прехрамбених компанија заједно, заборавили смо шта је суштина. И шта смо добили? Иронију: да је данас лакше за динар добити најновији модел мобилног телефона него напунити фрижидер!?