Милошевић "постхумно ослобођен"

Скелет Слободана Милошевића још једном је "заплесао" на светској позорници и то у тренутку када је Међународни суд правде донео пресуду у предмету Босне против Србије, оцењује у ауторском тексту за "Њујорк тајмс" Рут Веџвуд, професорка међународног права на америчком универзитету "Џонс Хопкинс".

"Чак и из гроба Милошевић ремети међународни систем. Док је био жив, његово насиље на Балкану изазвало је две интервенције НАТО-а. Шепурио се приликом потписивања Дејтонског споразума. Па чак и када су га неславно проследили суду УН да му суди по оптужбама за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности, Милошевић је покушао да од своје одбране направи политичку представу коју је свакодневно преносила српска телевизија", наводи Веџвудова.

Прошломесечну пресуду Међународног суда правде да се Србија не може сматрати одговорном за масовно убијање у Сребреници професорка оцењује као "необичну" и запажа да суд није објаснио зашто су злочини против муслиманског становништва широм Босне који су претходили Сребреници у правном смислу  другачији од тог случаја.

Недопустиво је, сматра она, и то што пресуда о пасивној кривици Србије, да је одговорна зато што није покушала да спречи геноцид, не даје објашњење за жилав систем злочиначких формација попут Арканових "Тигрова" и сличних јединица које је Београд финансирао, опремао и подржавао.

"Оваква пресуда има шире импликације. Она готово да постхумно ослобађа Милошевића за геноцид у Босни. Иако је заједно са хрватским председником Фрањом Туђманом ковао план да земљу подели на два дела и смишљао је стратегију насилног етничког чишћења, суд је закључио да ово није представљало кампању за уништење етничке групе босанских муслимана, целе или њеног дела, јер их је он само терао на друга места", наводи професорка Веџвуд, оцењујући да сваки студент права зна да је потребно више година научног рада да би се схватило како је тако нешто могуће.

Она такође сматра да је признањем геноцида једино у Сребреници суд ограничио оптужбе које се могу успешно доказати против Радована Караџића и Ратка Младића, "ако Београд коначно буде дозволио њихово хапшење".

Покушавајући да објасни зашто суд није покушао да избегне овако страшне последице, ауторка наводи техничке грешке и политичке замке у које је он раније упадао.

Пре свега, постоји супарништво два суда од којих је један одбацио (Међународни суд правде), а други прихватио (хашки суд за бившу Југославију) стандард посредне одговорности. Овај други је још давно закључио да је подршка Београда била довољна да поједини делови босанског сукоба прерасту у међународни рат.

Ту је и мала бламажа око надлежности Међународног суда правде. Наиме, после интервенције НАТО-а 1999. и тужби Србије против неколико чланица НАТО-а, тужилац је одбацио оптужбе уз образложење да Југославија више није чланица УН и да стога нема право да се обрати суду.

Дисквалификација Србије као тужитеља у спору против НАТО можда јој је помогла као оптуженој у случају против Босне, а сам суд због сумњи у надлежност није био спреман на строжу пресуду о одговорности Србије за геноцид, оцењује Рут Веџвуд.

"Добро је што ће се Србија можда ускоро прикључити Европи, али маскирање прошлости јој неће у томе помоћи", закључује она у тексту који је јуче објавио "Њујорк тајмс".