Milošević "posthumno oslobođen"

Skelet Slobodana Miloševića još jednom je "zaplesao" na svetskoj pozornici i to u trenutku kada je Međunarodni sud pravde doneo presudu u predmetu Bosne protiv Srbije, ocenjuje u autorskom tekstu za "Njujork tajms" Rut Vedžvud, profesorka međunarodnog prava na američkom univerzitetu "Džons Hopkins".

"Čak i iz groba Milošević remeti međunarodni sistem. Dok je bio živ, njegovo nasilje na Balkanu izazvalo je dve intervencije NATO-a. Šepurio se prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Pa čak i kada su ga neslavno prosledili sudu UN da mu sudi po optužbama za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Milošević je pokušao da od svoje odbrane napravi političku predstavu koju je svakodnevno prenosila srpska televizija", navodi Vedžvudova.

Prošlomesečnu presudu Međunarodnog suda pravde da se Srbija ne može smatrati odgovornom za masovno ubijanje u Srebrenici profesorka ocenjuje kao "neobičnu" i zapaža da sud nije objasnio zašto su zločini protiv muslimanskog stanovništva širom Bosne koji su prethodili Srebrenici u pravnom smislu  drugačiji od tog slučaja.

Nedopustivo je, smatra ona, i to što presuda o pasivnoj krivici Srbije, da je odgovorna zato što nije pokušala da spreči genocid, ne daje objašnjenje za žilav sistem zločinačkih formacija poput Arkanovih "Tigrova" i sličnih jedinica koje je Beograd finansirao, opremao i podržavao.

"Ovakva presuda ima šire implikacije. Ona gotovo da posthumno oslobađa Miloševića za genocid u Bosni. Iako je zajedno sa hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom kovao plan da zemlju podeli na dva dela i smišljao je strategiju nasilnog etničkog čišćenja, sud je zaključio da ovo nije predstavljalo kampanju za uništenje etničke grupe bosanskih muslimana, cele ili njenog dela, jer ih je on samo terao na druga mesta", navodi profesorka Vedžvud, ocenjujući da svaki student prava zna da je potrebno više godina naučnog rada da bi se shvatilo kako je tako nešto moguće.

Ona takođe smatra da je priznanjem genocida jedino u Srebrenici sud ograničio optužbe koje se mogu uspešno dokazati protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, "ako Beograd konačno bude dozvolio njihovo hapšenje".

Pokušavajući da objasni zašto sud nije pokušao da izbegne ovako strašne posledice, autorka navodi tehničke greške i političke zamke u koje je on ranije upadao.

Pre svega, postoji suparništvo dva suda od kojih je jedan odbacio (Međunarodni sud pravde), a drugi prihvatio (haški sud za bivšu Jugoslaviju) standard posredne odgovornosti. Ovaj drugi je još davno zaključio da je podrška Beograda bila dovoljna da pojedini delovi bosanskog sukoba prerastu u međunarodni rat.

Tu je i mala blamaža oko nadležnosti Međunarodnog suda pravde. Naime, posle intervencije NATO-a 1999. i tužbi Srbije protiv nekoliko članica NATO-a, tužilac je odbacio optužbe uz obrazloženje da Jugoslavija više nije članica UN i da stoga nema pravo da se obrati sudu.

Diskvalifikacija Srbije kao tužitelja u sporu protiv NATO možda joj je pomogla kao optuženoj u slučaju protiv Bosne, a sam sud zbog sumnji u nadležnost nije bio spreman na strožu presudu o odgovornosti Srbije za genocid, ocenjuje Rut Vedžvud.

"Dobro je što će se Srbija možda uskoro priključiti Evropi, ali maskiranje prošlosti joj neće u tome pomoći", zaključuje ona u tekstu koji je juče objavio "Njujork tajms".