Посебан мирис ромске музике

Ових дана готово да је немогуће направити интервју са Драганом Ристићем, вођом групе „Кал”, без присуства филмске екипе катарске „Ал Џазире”, која га прати такорећи на сваком кораку.

На челу са редитељком Весном Ораховац, која је после подужег истраживања о ромским групама у Србији и њиховим активностима, одлучила да пажњу усмери ка групи коју западни критичари називају „Rock n Roma”, како би кроз филмску причу осветлила везу између ромске музике у Србији и њиховог активизма на Балкану.

Током сусрета са Ристића, екипа из „Ал Џазире”, заправо камерман, Палестинац, некада такође музичар, узео је гитару у руке, а потом се и вођа „Кала” надовезао присећајући се неких музичких тема са простора Блиског истока.

На тераси музичког студија и Ромског цента који се увелико сређује, испод крошње кестена, Ристић прича како се њихов четврти албум, приводи крају. Албум који ће, као и претходне, продуцирати Мајк Нилсен, познат по сарадњи са највећим светским музичким атракцијама, попут састава „Џемироквај”, „Сноу патрол”, „Кјур”, али и Наташе Атлас, коју су „каловци” убедљиво оставили иза себе на додели престижних „World music chart Europe” награда, освојивши прве награде са своја прва два албума.

Уз нове песме, чији је аутор управо Ристић, има и једна обрада: песма „Мијењам се” групе „Хаустор”.

На питање како би окарактерисао музику коју ствара, Ристић каже да је то критичка реакција на традиционалну ромску музиклу. Спој те традиционалне музике из централне Србије са савременим музичким правцима, попом и роком.

– Људи не схватају на прави начин суштину ромске музике, да је она, реакција ромског уметника на музику домицилног становништва, обрађена на начин тих уметника. И то третирање, у овом случају српске музике, народ не може одмах да препозна. Јер, на четири акорда они додају још 44! И та врста алхемије је нешто посебно – каже музичар који је са групом од њеног оснивања пре шест година одржао, само у иностранству, 400 концерата.

На питање где је у тој причи о стваралаштву ромских уметника он, смејући се каже:

– Е, па ту је кеч! Алхемија је у питању.

Да ли је то та формула која је наишла на тако добар одзив у Европи, питамо музичара који је са својим другарима и колегама до сада наступао у престижним америчким клубовима који су у своју историју убележили концерте Леонарда Коена, Дејвида Бирна, Доли Партон, Норе Џонс, Ричарда Томпсона…

– Да. Али, искрена формула. Добро познајем и ромску музику и савремене светске музичке правце. И то даје посебан музички мирис целој причи.

На питање има ли искорака на новом албуму, Ристић помало цинично каже да има, јер не може да буде као пре шест година.

Мењаш се? – намеће се питање на које наш саговорник потврдно клима главом и додаје:

– Да, и нека баш то буде радни наслов албума! Али, и ја своју нит вучем са собом. Наравно, носим свој ауторски печат. Додуше, имам и слободу, јер ако видиш да се текстови у поп музици баве само односом између мушкарца и жене, ја причам о свету. О човеку који нема пара, коме је неко близак умро и иде да тугује у кафани. О човеку ромске националности који је умро толико сиромашан да није могао да буде сахрањен, па су Роми из његовог села сакупили паре… То је истинита прича – каже Ристић.

Има нешто патетике и патоса у твојим текстовима?

– Ма, не. Има живота – каже Драган, који од средине септембра, када можда екипа катарске „Ал Џазире” буде на неком другом крају света, почиње заједнички пројекат са Зораном Предином.

Можда сниме и цео заједнички албум.

С. Чикарић