Флота без капетана

Криница-Здрој, Пољска – O oноме о чему се до пре четири године није говорило, потом је помињано шапатом –сада све бруји. Глобална криза донела је социјалну буру и разбила мит о стратегијама развоја које су сматране нејефикаснијим: оне воде у погрешном правцу.

Нараста сагласност да мере којима прибегавају владе како би сузбиле или победиле кризу наговештавају да култ неспутане слободе тржишта не нуди рецепт оздрављења.

Свет је суочен с новом економском архитектуром, створени су нови баланси и дебаланси, али искључиви ослонац на невидљиву руку тржишта већ је многима донео главобољу какву нису очекивали.

Показује се да „економска чуда”, било у развијеним или економијама у развоју, не опстају у глобализованој стварности кризе, једна је од порука Економског форума у овом питорескном пољском одмаралишту.

Да све буде горе, недостатак политичког и интелектуалног лидерства и дефицит визија како решити кризу која удара у средиште система капитализма не постоји само на нивоима националних влада или регионалних механизама. Глобалне финансијске институције такође су погођене кризом идеја и легитимитета.

ММФ је симптоматичан случај те врсте. Његови програми по периферним земљама Европе, укључујући и нас, остали су верни традицији пребацивања укупне цене економског оживљавања на раднике и средњу класу, док су банке и елита које су произвеле кризу заштићене.

Грамзива неолиберална економија неизбежно маргинализује милионе људи у земљама развијеног капитализма и прави „жртве транзиције” на европском истоку. Криза је појачала тензије које разарају социјално ткиво избацујући у први план недостатак репрезентативности политичких система и политике.

Али, док се успоставља баланс стагнације, незапослености, социјалних и политичких парализа, на површину испливавају туробни нус продукти доскора хваљених економских доктрина.

Криза је пред нас бацила године које смо и ми провели под стигмом чињенице да је „нова држава” настала на грабежу. Многе фрустрације, заваде и зловоље проистичу из чина ослобођења који је обликовао те „нове” европске државе и њихова друштва: био је то чин масовне пљачке, тренутак историје када су ред и поредак заглавили у неком мрачном тунелу са шкиљавим светлом на његовом удаљеном крају.

Нарастају фрустрације обичног света изазване задуженошћу, недостатком посла, економском несигурношћу. Док је држава благостања све чешће мета напада, гледам како се пише нека нова историја: славни синдикат Солидарност више се не бори против комунизма, већ против колатералних штета капитализма.

И тако, док је Европа много више заокупљена спасавањем евра и стабилизацијом јавних финансија, социјални бунт постаје нова стварност не само Истока већ и Запада: од индигнадоса у Шпанији до „Пирата” у Немачкој.

Европска криза показала је такође да је немогуће одвојити одговорност елита и лидера од одговорности бирача који на тешкоће реагују тако што се или окрећу ка популистичким и изолационистичким вредностима или упадају у апатију.

Чак и најстабилније, најуређеније и најсталоженије европске државе – попут Финске, Данске или Холандије – добијају странке које своје темеље граде на борби против имиграције, евроскепси, страху од евра, Шенгена, ислама, Балкана, Словена, пољских водоинсталатера или румунских зидара.

Уточиште се све чешће тражи у старој, конвенционалној, националној држави која има атрибуте попут границе, монете, царина. То је данас рудиментарна тежња европских угрожених слојева. Чињеница да им то нуде ултрадесни за последицу има да за њих гласају.

Познаваоцима историје 20. века ова динамика није непозната. Подсећа колико такви процеси могу да буду опасни.

Слаба је утеха што низ популистичких, насилних нереда који последњих година дрмају Европу од париских предграђа преко Грчке до Британије има порекло у „великом консензусу”, у чињеници да Европа више нема традиционалну левицу кроз коју би се каналисали интереси запостављених.

Рекао бих да је дијагноза тежа. Традиционална гласачка база која је по увреженом марксистичком обрасцу морала да буде, и била је, окосница левице данас има свог политичког представника, али тај представник није на левици. Напротив, он је на десници. Прихватио је нео-либ економију која данас сабира сопствене жртве.

„Капиталистички систем нема шансе да преживи овај век”, децидно је, у свом стилу, пред учесницима Форума у Криници-Здрој изјавио бивши лидер Солидарности и бивши пољски председник Лех Валенса, оптужујући власнике средстава производње за садашњу кризу. „Уколико свет не учинимо правичнијим, ја нећу бити последњи велики револуционар.”

Има ли лидера способних да своје државе спасу „револуционарних сценарија”? Да ли демократија довољно фаворизује одговорне људе који воде земље и институције, оне на које може да се ослони у временима кризе и болних реформи?

Ко и како може да помогне да препловимо узбуркано море и да се дочепамо сигурних обала Обећаног копна просперитета. Технократе или визионари?

Пажљиво пратим пленарне дебате и обилазим разне панеле посвећене темама Европе у кризи. Слушам разне садашње и бивше лидере. Председнике, премијере, министре, банкаре, главне економисте. Много приче.

Знам шта су до сада радили. Такође су много причали. О угроженој будућности зоне евра, о Грчкој, о евробондовима, о догађајима чије последице нико није у стању да предвиди, чини се још мање да контролише.

Питам се шта је старије: да ли је економска криза разоткрила кризу лидерства или је вакуум лидера направио кризу? Једно је извесно: са оваквим лидерима и оваквом кризом, имате финансије и тржишта каква имате.

Много дебата о политикама акције: има политике, нема акције. У Европи, као и у Србији, није време да се разговара о стварима које не могу да се остваре данас, које не могу одмах да се спроведу. Неопходно је деловање.

Ефикасно и кредибилно разрешавање криза подразумева и визију. После две године неодлучности, расправа, допола разрађених планова и пропуштених прилика, резултат је да се оно што је експлодирало у Грчкој претворило у „мајку европских криза“. Чак и сада, када је еврозона опасно близу лома, лидери настављају по старом. Много речи, премало визија.

„Мање се плашим немачке моћи него неактивности”, каже шеф пољске дипломатије Радек Сикорски.

Потврђује се једна стара истина: што је економског раста мање у физичком простору, више га је у оном вербалном и виртуелном. Успорене акције раскринкавају слабашно лидерство.

У поређењу с не тако давном историјом, данашњим лидерима Европе недостаје харизма. Чак и у случају Ангеле Меркел, која је главни кључар кризе. Северни Европљани хвале њену бескомпромисност, јужњаци „канцеларку на стероидима” оптужују за наметање драконских мера њиховим земљама. Нико је не хвали због лидерског умећа или харизме.

Можда претерујем. Такви какви су, непоредив с Винстоном Черчилом, Конрадом Аденауером, Шарлом де Голом или Маргарет Тачер, савремени лидери Европе ипак само спроводе политике својих земаља – политике које потврђују колико су државе-национи и даље јаке упркос свим интеграцијама у којима учествују.