Азотара Панчево – мајка Петрохемије

Панчево – Залуд ћете међу акционарима панчевачке Петрохемије тражити Азотару, иако рачуни, ако до сада нису у силним реорганизацијама изгубљени, кажу да би она требало да буде на челу списка власника нашег јединог петрохемијског комплекса.

Судбина Петрохемије опет је постала део приче о усуду наших великих компанија, а како изгледа, расправе о томе тек ће добити на гласности. Прошло је скоро три и по деценије од како је прорадио први погон Петрохемије, а од како се то десило она је, ваљда због чињенице да је вазда била на врху списка наших великих извозника чешће спомињана и по успесима и по невољама од суседне Азотаре, чијим је парама грађена.

Само се ретки сећају да су Петрохемија и Азотара Панчево некада били иста фирма – Хемијска индустрија Панчево (ХИП), а њихово раздруживање догодило се 1990. Тада је још важило правило „све је то наше”, а непознат је био појам „акционар”, па је потпуно занемарено учешће Азотаре у трошковима изградње Петрохемије и њена права која из тога проистичу. У Азотари данас кажу да је деобни биланс начињен по принципу шта се где затекло, његово је власништво.

Витомир Сударски, ондашњи председник панчевачке општине оставио је сведочење о томе како је пуних шест година трајала изградња Петрохемије, јер, иако то сада делује невероватно, држава, насупрот раширеном веровању, није „одрешила кесу” и изградила Петрохемију на начин како се то десило у случају два друга гиганта панчевачке привреде: Азотаре и Рафинерије, које су у то време већ радиле.

Сударски каже да је идеја о изградњи Петрохемије била локална, јер се панчевачко руководство трудило да оснажи привреду и повећа приходе, а гарант је била Азотара, тада најуспешнија панчевачка фирма. Сагласност је добијена пошто је руководство Азотаре 1969. године, када је идеја о изградњи Петрохемије обелодањена, издвојило 30 одсто потребних пара. Добијени су кредити неколико домаћих и страних банака, па је изградња почела 1971. године, али са много застоја, јер стално је мањкало пара. Многи држе да је Азотара зарад изградње Петрохемије жртвовала своју технолошку обнову и да се баш због тог улагања никада није опоравила. Сударски каже да је Азотара због силних давања за изградњу Петрохемије годину 1976, завршила са до тада неслућених 336 милиона динара губитка. У граду је завладала паника па су у помоћ позвани сви запослени Панчевци. Многи од њих одрекли су се целе једне плате или њеног дела, уз обећање да ће им то бити враћено чим се Азотара финансијски опорави. Паре нису враћене, а ни Азотара више никада више није постала оно што је била пре овог вишегодишњег финансијског исцрпљивања. Први погон који је завршен у Петрохемији био је Електролиза – 1977, али ће још две године проћи пре но што фабрика буде комплетирана. У монографијама Азотаре из осамдесетих година прошлог века остало је записано, али не остварено, да следи модернизација њених погона у периоду 1989–1995.

Милан Ивовић, председник Самосталног синдиката Азотаре каже да, колико се он сећа, у панчевачкој фабрици ђубрива никада није покренуто питање власништва над Петрохемијом. Када је требало није, а сада, ако се ко тога и сетио, потрудио се да брзо заборави, јер „ћерци” у суседству опет је потребан финансијски покровитељ, а Азотара тешко да је у нешто бољој ситуацији. Азотара је тако остала мајка Петрохемије са неутврђеним родитељским правима.

Миодраг Шашић