Волим да гледаоцу сервирам проблеме

Италијански редитељ Ромео Кастелучи је гост Београда. Овај смели, провокативни уметник отвориће сутра увече 46. Битеф, како су протеклих дана и најавили организатори највећег домаћег позоришног скупа. Ромео Кастелучија  затекли смо јуче у послеподневним сатима у Југословенском драмском позоришту уочи пробе представе „Пасторов црни вео” у извођењу италијанске трупе „Societas Raffaello Senzio” из Ћезане која ће, уједно бити изведена непосредно после отварања 46. Битефа.

Фестивалска публика сигурно памти овог интригантног уметника са 41. Битефа када је поклонике позоришне уметности изненадио, како су многи окарактерисали, шокантном и суровом представом „Брисел # 4” која је донекле збунила домаћу публику.

Овога пута Кастелучи долази на својом најновијом представом „Пасторов црни вео” која на Битеф стиже одмах после премијерног приказивања на овогодишњем Авињонском фестивалу.

Како доживљавате, коментаришете поновни позив да будете у званичној селекцији 46. Битефа?

Био сам јако, јако срећан и узбуђен јер је Битеф фестивал који има своје високо место на мапи светских позоришних фестивала. Из Београда увек носим лепа искуства не само са фестивала, већ и кроз контакте са публиком. Последњи пут када смо ту били, добро се сећам, доживели смо занимљиве, паметне, страсне дискусије после одгледане представе „Брисел # 4”. На жалост пре пет година у Београду смо боравили неколико дана, али какав је град, ритам, поетика нисмо могли да осетимо. Приметили смо уметничку тензију, напетост, али то није нека процена јер је то само прва слика. Свакако сам радознао да боље упознам Београд.

Представа „Пасторов црни вео” инспирисана је фреском коју је Ротко насликао за њујоршки ресторан „The Four Seasons”. Који су мотиви настанка ове представе?

Представа „Пасторов црни вео” је сасвим другачија од свих остварења која сам до сада режирао. Садржај је, чини ме се другачији. У овом комаду постоји извесна потрага за лепотом. Представа се базира на односу примитивних сила и неокласичне лепоте. Мислим да је, чак, када је у питању форма актуелна представа ближа класичној идеји театра. Наравно да има неких скривених замки у односу на оно што видимо. Јер оно што гледамо на први поглед, заправо никада није оно што јесте, већ углавном указује на нешто друго. Отвара друга врата, е на том новом читању гледалац треба да ради. Значи представа не сме да буде само декоративна, илустративна, већ смела, провокативна. Волим да пред гледаоце сервирам проблеме, али исто тако да у том мом спектаклу нема одговора. Решење не нудим у самој представи, већ одговор мора доћи као производ унутрашњег рада сваког гледаоца.

Први пут радите и са поетским предлошком. Какво је то искуство?

Као прво десило ми се изненађење. Шанса да пронађем необичну идеју радикалности. Глумац се код појединих аутора третира као врста терористе, неко ко може да сломи друштвене уговоре или друштвени мир. Управо зато што је његов задатак да разбуди друштво. Тако да ме је заинтригирала идеја радикалности, а открио сам је у неокласичној поезији. Све се чини лепим, савршеним , белим, али кад се после извесног времена погледа у дубину значења су невероватна. Превазиђе се поезија и стигне се до радикализма, што не значи да се крене на оружје, то има другу идеју односно поенту побуне, битке кроз поезију.

Важите за мајстора невербалног позоришта, односно уметника ван свих конвенција...

Да, знам за те квалификације. Оно што јесте истина то је да имам проблем са текстом. Не са речима. Ако је различит, лош, нејасан текст одмах је интерпретација другачија. Сматрам да смо у позоришту таоци аутора, тако да театар никако није следећа фаза литературе, књижевности. Позориште је позориште. Текст треба прочитати на прави начин, приближити га публици која тачно зна да процени шта је добро, а шта лоше.  

Пре пет година, сећамо се, тврдили сте да нада не постоји. Да  уметност генерално није заинтересована за наду, односно да ни Вас уопште не занима. Да ли и даље мислите тако?

Не, не не, и даље сам на тој линији. Против сам речи нада, зато што је нада друга страна новчића на којој је безнађе. Када смо без наде тада се највише надамо. Треба се удаљити од те могућности безнађа. Нада и безнађе су у позоришту излишни. Разумем људе који су без наде, али у позоришту то није прави пут. Треба се борити против безнађа и наде. Треба бити борац и истрајати на том путу.

На Битефу је могуће приказати радикалне ствари и изразе јер је то прилика за дискусију о новом позоришном изразу. Којим путем иде савремени театар?

Имам добру вест: постоји и рађа се сваким даном све више и више нових позоришних праваца. Мислим да у овом тренутку не постоји улога за мајсторе, учитеље. Зато што се наша осетљивост, сензибилност да прочитамо свет тако брзо мења да не постоји могућност да се фиксирамо на само једну методу. Тако да се и театар данас мора, треба ослободити предрасуда. Треба бити спреман да се реагује из нерва, из овог тренутка. Све може да се деси у секунди. Следеће године може сасвим други свет да постоји. Тако да су епохе постале јако скраћене. Можда је банално тако нешто рећи, али то је очигледно. Мислим да је то разлог због којег морамо заиста бити номади.