Двовлашће у Румунији

Од нашег дописника

Букурешт – Чим се вратио у палату „Котрочењ” после 52 дана суспендовања са власти, председник Трајан Басеску је уместо очекиваних помирљивих кохабитационих тонова према онима који су законским средствима покушали да га смене са власти, ослањајући се на гласове 7,5 милиона Румуна датих на референдуму, заузео крајње ратоборни став. Исукао је сабљу отворене освете и запретио да се неће зауставити у обрачуну са онима који су покушали „државни удар”.

У својим наумима он има на шта да се ослони, јер су у његовим рукама фактички остале структуре на које се стално годинама ослањао – две обавештајне службе (унутрашња и спољна), генерално државно тужилаштво, специјално тужилаштво за борбу против корупције, уставни суд (политичко-правни орган), али и врховно судско веће. На челу свих тих „независних” органа налазе се људи које је он лично поставио и који су му остали верни. Басеску је отворено изјавио да су управо те државне структуре „одбраниле румунску демократију”.

Државно тужилаштво је покренуло свеобухватне мере са циљем да се накнадно докаже „масовна изборна крађа” на прошлом референдуму на којем су се већински Румуни изјаснили за Басескуово смењивање. На стотине тужилаца се размилело по целој земљи, нарочито по селима изнуђујући многе обичне грађане да ставе руку на Библију и признају да су гласали „погрешно”. Чак су покренути кривични поступци против политичара због тога што су позивали бираче да изађу на биралишта и гласају за Басескуову смену са власти. Тврди се да је циљ тих мера уношење страха међу грађане који убудуће треба добро да размисле да ли ће опет изаћи на биралишта.

У намери да што више сузи поље утицаја владе, са којом је у сукобу, Басеску је на годишњем окупљању румунског дипломатског кора у Букурешту најавио намеру да у свом председништву уведе паралелну службу за директан контакт са румунским амбасадорима широм света, који се до сада одржавао једино преко Министарства иностраних послова, потчињеног влади.

„Овим хоћу да се моје поруке тачно преносе, а не као до сада”, рекао је Басеску.

Тај корак је још једном показао да је у Румунији настало право двовлашће у коме се влада премијера Виктора Понте може да ослони само на апарат министарстава и парламентарну већину. Али моћ те већине је кратког домета, јер све њене одлуке може лако да оспори Уставни суд, чији су чланови у већини одани Басескуу.

У Румунији је настало стање које паралише све домене управљања државом. Влада уверење да ће предстојећи децембарски парламентарни избори разбистрити целу ситуацију и помоћи да се постепено скидају „Басескуови окови” стављени на „независне” структуре државне принуде.

Овде се на све стране јавно говори и пише да је, ипак, од коначног свргавања Басескуа спасла спољна подршка, коју је добио од стране ЕУ и САД. Шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозо, немачка канцеларка Ангела Меркел, америчка администрација и неки други експоненти евроатлантског врха извршили су отворени притисак на владу у Букурешту тражећи од ње да поштује накнадна „демократска правила”, која би омогућила Басескуов повратак у председничку фотељу. Сва пажња овдашњих медија била је у последње време усмерена на утврђивање узрока због којих је Басеску толико мио некима на Западу и због чега је сада створен „румунски случај” о којем расправљају европски форуми.

Да је западни притисак заиста одиграо одлучујућу улогу у Басескуовом повратку у председничку фотељу признао је и сам Басеску у писму захвалници које је упутио шефовима држава и влада  који су га подржали.

„Само захваљујући вашим напорима и инсистирању спасени су демократија и правна држава у Румунији”, написао је Басеску.

После оваквог писма његови противници су почели да га ословљавају не са „господин председник”, већ са „господин гувернатор”, којег су устоличили странци. Мешање са стране у чисто румунске унутрашње ствари наишло је на одређену реакцију јавног мњења. Резултати обављених социолошких мерења говоре о порасту евроскептицизма и извесних антиамеричких расположења код Румуна, који су до сада били уврштавани у велике приврженике „западног курса”.

Користећи насталу ситуацију, Басеску и његове присталице тврде да су они једини доследни браниоци америчко-румунског стратешког партнерства, док Понта и његова влада, наводно, бацају погледе и на друге хоризонте.

Бранећи се, премијер Понта и његови политички савезници (либерали и конзервативци) наглашавају да то уопште није истина, и да су и они непоколебљиво у западном строју. Само воде рачуна о националним интересима.

Питање је хоће ли увреда нанета Румунима грубим мешањем Брисела и Вашингтона у њихова суверена права доћи до изражаја на предстојећим парламентарним изборима. Има доста коментатора и аналитичара који сумњају у то и тврде да је историја већ толико пута показала да, нажалост, Румуни „имају савитљиву кичму”.

Милан Петровић