Суше ће бити све дуже

У последњих стотину година, просечна температура у Србији је порасла за 0,6 степени, а проток воде у рекама које теку искључиво нашом земљом опао је чак за 30 одсто. Количина воде у токовима који у Србији не настају, већ само кроз њу пролазе, смањила се у том периоду за 10 одсто. Како би се расположивим водама почело паметно и одрживо да се управља, што подразумева да се оне што више користе, а да се у токове врати довољно за њихову обнову, као и да се ублаже неповољни ефекти климатских промена на реке, неопходна су улагања од чак 10 милијарди евра. Мада се клима сразмерно споро мења, времена да се те инвестиције покрену нема напретек, јер поплаве су нас тукле претходних година, а овог лета суша нас је дотукла. И то је тек почетак, јер највероватнији сценарио промене клима предвиђа да ће температура наставити да расте и суше ће бити све дуже, али периодично ће нас погађати и жестоке поплаве, речено је јуче на скупу „Климатске промене и њихов утицај на водне ресурсе”, одржаном у просторијама Удружења „Милутин Миланковић”.

Ако је за утеху, противно увреженом мишљењу, квалитет наших вода није све гори. Он, заправо, стагнира или се можда и мало поправио, навео је Дејан Димкић, из Института за водопривреду „Јарослав Черни”. Нажалост, на томе пре свега ваља захвалити пропадању српске индустрије. Да нам привреда није колабирала, ситуација би свакако била другачија, јер чак ни већина српских градова још нема погоне за пречишћавање отпадних вода из канализације. Ниво квалитета који смо задржали није за похвалу јер, примера ради, узорака воде који су били незадовољавајућег квалитета пре пет година је било 11 одсто.

– Загађена вода није ресурс. За добре водне ресурсе морате имати и количину и квалитет. На квалитет транзитних вода, које представљају око 90 одсто токова у Србији, не можемо утицати. Савом и Дунавом су нам долазиле нафтне мрље, а у Тиси смо имали поморе рибе, висок ниво арсена... – објашњава професор Стеван Прохаска, са Рударско-геолошког факултета у Београду.

Чини се као да ни на квалитет домицилних вода не успевамо да утичемо. Јер, ужасно стање Велике Мораве је одавно познато а ништа се не предузима да се оно поправи. Ни другу компоненту истинског ресурса, количину, не умемо да искористимо. Слив Дрине је један од најбогатијих водних ресурса на Балкану, напомиње професор Прохаска, али употребљавамо једва 13 одсто његовог потенцијала. А требало би да најзад обезбедимо постојано снабдевање водом крајева који њоме оскудевају, попут, у првом реду, Војводине.

– Количина воде у рекама, пре свега, зависи од природних фактора. На домицилним токовима падавина је мање, а температура у Србији расте. Није нужно да дође до суше да би се количина воде смањила. Што је топлије, веће су потребе целокупног живог света за водом, није човек једини који више пије кад је вруће. Ако канализација није доведена у ред, уколико се грађани морају испомагати септичким јамама, успут ће се изгубити више од 20 одсто. А у Србији је канализационом мрежом покривено тек око половине становништва – објашњава Димкић.

В. Вукасовић