Параолимпијски покрет – више од спорта

Британци су изузетно поносни што су били домаћини Параолимпијских игара, јер и потичу од њих. Директан су наставак такозваних Стоук-мендевилских игара, које је 1948, у време Олимпијских игара у Лондону, основао проф. др Лудвиг Гутман, Јеврејин, који је 1939. емигрирао из нацистичке Немачке.

Он је ово такмичење приредио да би олакшао рехабилитацију британских ветерана из Другог светског рата, који су због рањавања у главу били привезани за инвалидска колица. Те игре су се одражавале сваке године, 1952. су постале међународне, а у параолимпијске су прерасле 1960. у Риму, који је те године био и домаћин Олимпијских игара.

Од тада се њихов значај повећава, али суштина остаје иста. О потреби да се особе с инвалидитетом баве спортом лекар наше параолимпијске репрезентације примаријус др Раде Бабовић, доктор медицинских наука, са Клинике за рехабилатацију „Др Мирослав Зотовић” у Београду, каже:

– Кроз бављење спортом омогућава се особама с инвалидитетом да побољшају своје физичко и функционално стање, скрате време рехабилитације и брже се врате својим породицама, на радно место и тако даље. Једном речју, социјализација се одвија успешније. Зато се рекреативни или активно бављење спортом препоручује таквим особама као једна врста терапије. На тај начин се постиже и велика уштеда, јер уместо да леже у болницама, што кошта, они се баве спортом, сами воде бригу о себи, па има све више примера да заснивају породицу, имају децу, а, ето, као врхунски спортисти постају и познати у јавности.

Др Бабовић није случајно у Параолимпијском комитету Србије, јер се и на радном месту бави тиме. Кроз примере из спорта види како људи, који су до јуче због неког физичког недостатка видели своју будућност искључиво као црну, сада сасвим другачије живе.

– Наш главни циљ је да особе с инвалидитетом не клону духом, да схвате да се живот наставља и да могу много да постигну. Параолимпијци су одличан пример за све. У Лондону није било озбиљнијих повреда, јер су дошли добро припремљени. Надам се да ће ови њихови одлични резултати подстаћи ширење параолимпијског покрета код нас, јер не морају сви да буду врхунски спортисти, али бављење спортом ће им и те како помоћи, – каже прим. др Бабовић.

Заиста, на Параолимпијским играма у Лондону је било толико оптимизма, толико страсти на такмичењима, толико спортског духа да је то више одисало на фестивал, него на сусрете људи о које се судбина огрешила.