БУНКЕРИ ОД СЛАМЕ

Може се још догодити да неки запуштени булевар, бар за једну ноћ, добије име Здравка Толимира. Осим ако радикали свој нервозни ентузијазам нису похарчили на Младићу, па засад дигли руке од нових херојских подухвата. Ратков безбедњак је ухапшен пре неки дан негде око Љубовије, и већ је пребачен у Хаг. То јесте била планетарна вест, Младићева слобода је можда зависила од Толимирове виспрености и окретности. Тако се мисли да је овај био "мозак" вишегодишње хајдучке конспирације и чудесне генералове недостижности.

Посрећило се и Савету за националну безбедност: бегунац је заскочен усред формирања те спасоносне екипе. Тако је она почела да делује превентивно још у дану стварања. То уопште није лоше: труст српских мозгова имаће добре разлоге да се нада окончању посла, сем ако првог дана није био у питању почетнички улов.

Скоро читав ратни штаб генерала Младића (сем часних изузетака) сада је на северу. Само команданта нема. То упорно сакривање различито се вреднује. Понегде као кукавичлук, ако већ није херојство. О Младићевој упорности различито се мисли и у хашкој притворској јединици. Неки његови ратни сарадници нимало нису одушевљени "шефовим" скривалицама. Мисли се да би свима било лакше да се објасне са судијама да је командант са својима. Зашто га нема кад је најтеже?

Е, то је већ тешко докучити. Од Младића нема ни лика ни гласа већ више од четири године. Има сумњи да више није жив, и да се овако чува мит о њему, а и тера инат властима, па им се прави и штета. Узалуд су се важни људи у Србији оглашавали тврдећи да смо сви постали таоци једног човека. Та патетична тужбалица није се примила код Младића, јер он има главобоље са вредновањем своје биографије и слободе. Баш га брига за таоце, нису му Срби први које је имао.

То објашњење не може бити ни тачно, оно је само оправдање од немоћи која се не може објаснити другачије. Ни тврдња да "постоје кредибилни докази да Младић није у Србији" није била славна. Изгледала је као добра, но неуверљива досетка премијерових саветника, који су натоциљали шефа да је јавно саопшти. То је иначе било најтеже доказати: да неко, кога сви траже управо у Србији, сигурно није у Србији.

Ни ВБА ни БИА, ни полиција, ни војска, ни јатаци, нико дакле није могао да каже где се то крије Ратко Младић. Сумњало се да он има поуздану подршку управо код оних који га траже. У бившој влади Војислава Коштунице створена је "херојска атмосфера" око оптуженика: пријем, срдачни поздрави, специјални летови, угледна министарска пратња до апсане.

То се могло тумачити и као подстицај за оне који још нису одлучили да се предају. Ако то учине, поред других непознатих погодности – чека их последње парче славе. Пре него што буду заборављени, отаџбина им се одужује јавном пажњом и још понечим.

На такве мамце Младић се није закачио. Ма шта мислили о њему, он је поштовао неке своје принципе, ма какви они били: неће се предати, неће дозволити да му суде они којима би он судио. Тако је било бар до сада. Његово разумевање личних принципа равно је чувању осећања сопствене слободе: од одговорности, од страха, од памћења и гриже савести. Од свега што би могло да му помути било коју одлуку, у принципу.

Понегде се још мисли да је Младић "употребљен", и да је он сам талац "групе непомирљивих", који му свакако неће дозволити пут у Схевенинген. Наводно, убиће га ако покуша да се преда, убиће га ако хапшење изгледа неизбежно. Људи задужени за окончање његове биографије уједно су његови чувари од свега: и од слободе и од бекства.

Наведена верзија би имала неког смисла ако би таква групација сачувала довољно рационалних, чак и ирационалних мотива за своју фанатичну упорност. Ионако се већ свуда осипа идеја о суштини Младићеве деценијске конспирације: и пре могућег хашког процеса његово име повезано је са најстрашнијим временима. И за Србе које је наводно бранио и за оне које је мрзео. И за улогу "свевишњег" који одлучује о животу, а посебно о смрти, и за позицију команданта војске који није могао (није желео?!) да спречи најгора злодела. Она, дакле, која су за много времена у блато и прашину рушила српску војничку част.

Колико је такав Младић, уморан од бежања и своје страшне прошлости, остављен да буде сам, или са преплашеним јатацима, можда болестан, можда помирен са било чиме – колико је дакле такав човек ближи Хагу после одласка Здравка Толимира?

Иначе је тешко поверовати да је Толимир био "мозак" Младићеве хајдучије. Да јесте, прво би себе сачувао од изненађења. А оно се могло предвидети, на било ком мосту, или скелском месту прелаза преко Дрине.