Мало деце код лекара иде без родитеља

Када у амбуланту гинеколога, психијатра или педијатра стигне дете од петнаестак година, нико више није изненађен нити му поставља питање „где су ти родитељи”.

Ово је делимично резултат законске одредбе, која је почела да важи у јануару, а по којој адолесцент са навршених 15 година има право на увид у свој здравствени картон. Млади људи добили су и законско право да од лекара затраже да о њиховој посети не обавести родитеља. Не постоји евиденција о броју деце која су на овај начин искористила ново законско решење, али дечји психијатар др Оливер Видојевић примећује да је већи број адолесцената упознат са овим правом, било на часовима грађанског васпитања, било преко медија. Својевремено је ово законско решење изазвало велику дебату и подељена мишљења, а данас оно је у већини наших здравствених установа заживело и добро је примљено.

Педијатри кажу да је и раније било деце која су због специфичних проблема и здравствених стања долазила у амбуланту и мимо знања родитеља, али сада је то само регулисано законом, а број деце која користе ову могућност је ипак мали.

Дечји лекар из београдског дома здравља „Врачар”, др Вера Зељић каже да је одлука младе особе да тражи помоћ од лекара битнија од чињеница да то родитељ неће знати.

– Важно је да деца у том узрасту знају да могу да се обрате педијатру, без обзира на то да ли треба да им будемо само „раме за плакање”. Закон је донет за децу која су се нашла у ситуацији да њихово стање подразумева заштиту интиме и личности. Реч је о трудноћи, полним болестима, страху од сиде, злостављању, инцесту, вршњачком насиљу... – набраја докторка Зељић.

Она додаје да ако дете инсистира на својој приватности, ниједан педијатар га неће из своје ординације пустити, а да претходно не учини све да га убеди да ће ове проблеме много боље решити уз присуство родитеља. Међутим, ако педијатар процени да родитељи из различитих разлога нису способни да помогну, доктор је тај који ће дете упутити код другог лекара, на пример код гинеколога, са којим ће претходно контактирати и упознати га са проблемом.

Примаријус др Спасо Анђелић, гинеколог, заменик директора ГАК „Народни фронт” и председник комисије за одобравање прекида трудноће до 20 недеље, каже за „Политику” како су гинеколози и раније имали могућност да поштују вољу малолетних пацијенткиња са напуњених 16 година да самостално одлучују о лечењу и прекиду трудноће, а ово законско решење је само ову границу спустило на навршених 15 година.

– Овакву особу третирате као сваку другу и нико о њеној дијагнози не може бити обавештаван, изузимајући неке случајеве које се тичу суда и кривичног дела. Узраст од 15 или 16 година подразумева различиту зрелост и самосталност у одлучивању у различитим културолошким срединама, али зависи и од личности. Свако треба да одлучује о себи, а до конфликта долази када млада особа жели да прекине трудноћу, а врши се притисак да она то не уради. Увек сам на страни пацијенткиње, а годинама сам у комисији – признаје др Анђелић. Он каже да годинама од укупног броја прекида трудноћа који се обаве, 3,3 одсто отпада на девојке које имају навршених 19 година, али и на оне од 13 и 14.

Овај гинеколог каже да је је идеално када у породици постоје добри и здрави односи, где нема потребе да се проблем решава позивањем закона у помоћ.

– Закон нам треба када дође до конфликта и то не само када је реч о узрасту од 15 година него некад и много касније. Неки родитељи сматрају да имају сва права над дететом, али то није тако – закључује др Анђелић.

---------------------------------------

Дилема психијатара

Дечји психијатар др Оливер Видојевић подсећа да у закону пише и одредница да је лекар дужан да, када неко здравствено стање представља ризик по живот, о томе обавести родитеља или старатеља.

– Ми, психијатри, увек имамо дилему шта да радимо. Озакоњено је оно што смо иначе у пракси користили – да са адолесцентима разговарамо „у четири ока”, јер је део методологије. Закон нам отежава рад када постоји изричит захтев нашег младог пацијента да о његовим проблемима не обавештавамо родитеља или старатеља, а процењујемо да то може да буде ризично и опасно за њих – објашњава др Видојевић.

Наш саговорник каже да психијатри морају да унапреде стручну праксу и да се договоре о решењу за све могуће ситуације.