Скинули сало, добили мишиће

Демократска странка изабраће ново руководство 10. новембра, а четврти пут председник ће бити биран, како је најављено, између више кандидата. Оно што је остало исто јесте начин избора. И овај пут првог човека странке изабраће делегати. „Политика” ће у неколико наставака подсетити како су изгледале изборне скупштине демократа.

„Постали смо странка која је са себе скинула сало и сада има мишиће”, рекао је др Зоран Ђинђић, 29. јануара 1994. године, на ванредној скупштини Демократске странке, изговарајући ове речи у својству председничког кандидата ДС.

На тој седници, после четири године на челу ДС-а, од њеног оснивања, проф. Драгољуб Мићнуновић поднео је неопозиву оставку на председничко место, а његов силазак с челног положаја у странци испраћен је аплаузом присутних делегата. Потом је, након десеточасовне расправе, за новог лидера ДС-а изабран Ђинђић, дотадашњи председник Извршног одбора, кога је за ту функцију кандидовало  56 општинских одобора ДС, иако је било потребно да то учини десет одбора странке. Истовремено, због свега што се догађало у то време у странци, Вида Огњеновић, која је била на функцији в. д. потпредседника, иступила је из ДС-а.

Нови председник је, после промене на челу ДС-а, изјавио да је ванредна скупштина којој је, иначе, присуствовало 389 делегата  од укупног броја (480 или 459, што се испоставило као спорно), потврдила зрелост и јединство странке и да је окончала процес унутарстраначких дискусија о концепцији и стратегији и о персоналним решењима у странци, започет у септембру 1993. године.

Мићуновић је, у завршном говору, према извештају „Политике” с тог скупа, објашњавао како је дошло до сукоба. По његовом мишљењу, био је то стицај три мотива: појавио се претендент на место председника странке, људи који су сматрали да новац и политика морају ићи заједно и СПС којој је потребан партнер за владање.

Ђинђић је одговорио, како је рекао, на ове тешке оптужбе. Навео је  да је четири године у сенци ДС-а и да уз то никако не иде амбициозност, затим, да гарантује личним интегритетом да нико чак није ни покушао да купи ДС, а у вези са сарадњом са СПС-ом, навео је да је то највећа клевета.

Као своју велику грешку истакао је то што још у фебруару 1993. године није покренуо расправу о стању у странци, како су то, према његовим речима, захтевали многи општински одбори ДС-а, а своју иницијативу за променама образложио је не изменама програма, већ жељом за енергичнијим наступом. Још на фебруарској скупштини, Ђинђић је, заправо, најавио офанзивнију политику и рекао да је странци потребно много „политичких аквизитера”, људи који ће се професионално бавити политиком.

И у јавности су се, заправо, одмах после лоших резултата демократа на децембарским изборима 1992. године, јавиле сумње да двојица најистуренијих функционера ДС-а – једног, који је био симбол оријентације и дотадашњег идентитета странке, и другог, који је био персониофикација млађе гарнитуре и будућности саме странке – не договарају своје потезе, из чега ће, како се најављивало, уследити скори раскол. На једној од редовних конференција за новинаре, на постављено питање због чега је Мићуновић посетио председника Србије Слободана Милошевића, Ђинђић је збуњено одговорио да о томе ништа не зна и наврат нанос окончао разговор с новинарима. С друге стране, Мићуновић је објашњавао да тај његов разговор с Милошевићем спада у област уобичајених комуникација страначког лидера.

У октобру 1993. Ђинђић је објашњавао да се распадом коалиције социјалиста и радикала и заказивањем нових избора ствара нови политички простор за све странке па и за њих, те да би било наивно поверовати да без промена у самој странци демократе могу да очекују веће успехе на новим изборима.

Говорећи о разликама у ДС-у након децембарских избора 1993, када је у ДС-у прослављан изборни успех, Мићуновић је негирао утисак у јавности да је његов положај председника ослабљен, чињеницом да је Ђинђић добио изборе. „Изборе је добила Демократска странка”, говорио је, а није негирао да су у ДС-у настале поделе изазване Ђинђићевом кандидатуром за председника.

За разлику од Мићуновићевог поимања партије као иделане институције која почива на формализму и процедури, Ђинђић се определио за модел компаније, чији се успех мери висином профита, односно бројем посланичких мандата.

Према информацији коју преносимо са сајта ДС-а, после успеха на парламентарним изборима и промена у врху странке, 1994. почиње кампања чији је циљ био јачање ДС-а. Тада је основано више од 50 нових општинских одбора и учлањено више од 10.000 нових чланова.

Б.Чпајак

Сутра: Ђинђић ипак остаје председник