Skinuli salo, dobili mišiće

Demokratska stranka izabraće novo rukovodstvo 10. novembra, a četvrti put predsednik će biti biran, kako je najavljeno, između više kandidata. Ono što je ostalo isto jeste način izbora. I ovaj put prvog čoveka stranke izabraće delegati. „Politika” će u nekoliko nastavaka podsetiti kako su izgledale izborne skupštine demokrata.

„Postali smo stranka koja je sa sebe skinula salo i sada ima mišiće”, rekao je dr Zoran Đinđić, 29. januara 1994. godine, na vanrednoj skupštini Demokratske stranke, izgovarajući ove reči u svojstvu predsedničkog kandidata DS.

Na toj sednici, posle četiri godine na čelu DS-a, od njenog osnivanja, prof. Dragoljub Mićnunović podneo je neopozivu ostavku na predsedničko mesto, a njegov silazak s čelnog položaja u stranci ispraćen je aplauzom prisutnih delegata. Potom je, nakon desetočasovne rasprave, za novog lidera DS-a izabran Đinđić, dotadašnji predsednik Izvršnog odbora, koga je za tu funkciju kandidovalo  56 opštinskih odobora DS, iako je bilo potrebno da to učini deset odbora stranke. Istovremeno, zbog svega što se događalo u to vreme u stranci, Vida Ognjenović, koja je bila na funkciji v. d. potpredsednika, istupila je iz DS-a.

Novi predsednik je, posle promene na čelu DS-a, izjavio da je vanredna skupština kojoj je, inače, prisustvovalo 389 delegata  od ukupnog broja (480 ili 459, što se ispostavilo kao sporno), potvrdila zrelost i jedinstvo stranke i da je okončala proces unutarstranačkih diskusija o koncepciji i strategiji i o personalnim rešenjima u stranci, započet u septembru 1993. godine.

Mićunović je, u završnom govoru, prema izveštaju „Politike” s tog skupa, objašnjavao kako je došlo do sukoba. Po njegovom mišljenju, bio je to sticaj tri motiva: pojavio se pretendent na mesto predsednika stranke, ljudi koji su smatrali da novac i politika moraju ići zajedno i SPS kojoj je potreban partner za vladanje.

Đinđić je odgovorio, kako je rekao, na ove teške optužbe. Naveo je  da je četiri godine u senci DS-a i da uz to nikako ne ide ambicioznost, zatim, da garantuje ličnim integritetom da niko čak nije ni pokušao da kupi DS, a u vezi sa saradnjom sa SPS-om, naveo je da je to najveća kleveta.

Kao svoju veliku grešku istakao je to što još u februaru 1993. godine nije pokrenuo raspravu o stanju u stranci, kako su to, prema njegovim rečima, zahtevali mnogi opštinski odbori DS-a, a svoju inicijativu za promenama obrazložio je ne izmenama programa, već željom za energičnijim nastupom. Još na februarskoj skupštini, Đinđić je, zapravo, najavio ofanzivniju politiku i rekao da je stranci potrebno mnogo „političkih akvizitera”, ljudi koji će se profesionalno baviti politikom.

I u javnosti su se, zapravo, odmah posle loših rezultata demokrata na decembarskim izborima 1992. godine, javile sumnje da dvojica najisturenijih funkcionera DS-a – jednog, koji je bio simbol orijentacije i dotadašnjeg identiteta stranke, i drugog, koji je bio personiofikacija mlađe garniture i budućnosti same stranke – ne dogovaraju svoje poteze, iz čega će, kako se najavljivalo, uslediti skori raskol. Na jednoj od redovnih konferencija za novinare, na postavljeno pitanje zbog čega je Mićunović posetio predsednika Srbije Slobodana Miloševića, Đinđić je zbunjeno odgovorio da o tome ništa ne zna i navrat nanos okončao razgovor s novinarima. S druge strane, Mićunović je objašnjavao da taj njegov razgovor s Miloševićem spada u oblast uobičajenih komunikacija stranačkog lidera.

U oktobru 1993. Đinđić je objašnjavao da se raspadom koalicije socijalista i radikala i zakazivanjem novih izbora stvara novi politički prostor za sve stranke pa i za njih, te da bi bilo naivno poverovati da bez promena u samoj stranci demokrate mogu da očekuju veće uspehe na novim izborima.

Govoreći o razlikama u DS-u nakon decembarskih izbora 1993, kada je u DS-u proslavljan izborni uspeh, Mićunović je negirao utisak u javnosti da je njegov položaj predsednika oslabljen, činjenicom da je Đinđić dobio izbore. „Izbore je dobila Demokratska stranka”, govorio je, a nije negirao da su u DS-u nastale podele izazvane Đinđićevom kandidaturom za predsednika.

Za razliku od Mićunovićevog poimanja partije kao idelane institucije koja počiva na formalizmu i proceduri, Đinđić se opredelio za model kompanije, čiji se uspeh meri visinom profita, odnosno brojem poslaničkih mandata.

Prema informaciji koju prenosimo sa sajta DS-a, posle uspeha na parlamentarnim izborima i promena u vrhu stranke, 1994. počinje kampanja čiji je cilj bio jačanje DS-a. Tada je osnovano više od 50 novih opštinskih odbora i učlanjeno više od 10.000 novih članova.

B.Čpajak

Sutra: Đinđić ipak ostaje predsednik