ЕУ тренира јединство

АМЕРИКА ГУРА ЕУ ДА ПРИЗНА КОСМЕТ КАО НЕЗАВИСНУ ДРЖАВУ. Ништа необично, јер Европљани постају све више маргинализовани, а Америка војно све јача. Од велике поделе са обе стране Атлантика, од пре пет година, стигло се до мало прегрејане, у суштини сасвим пријатељске, дискусије и убеђивања међу савезницима. Заправо, испада да је она некадашња прича о кризи у америчко-европским односима била обичан мит, иако је антиамериканизам код просечног Европљанина и данас у сасвим доброј форми. Европљани оправдано страхују да ће бити потиснути на маргину, да ће постати нешто ирелевантно, што САД позивају када им је потребно ради рата у Авганистану, или Ираку, али иначе га учтиво игноришу. Чини се да сваки пут када Америка крене у неки рат Европа доживљава кризу свог идентитета. Јер, Европа има смисла као низ култура које се међусобно преплићу, или пак као збир пријатељских, независних земаља. Као некакав вештачки политички идентитет она га још нема и врло ће га тешко и наћи. Ту је и повратак хладног рата , што представља велику дилему за Европу, јер је она у условима тензија и конфронтације стратешки слаба: налази се у непосредном суседству финансијски и војно консолидоване енергетске суперсиле Русије и исламског Оријента.

Шта ће, дакле, урадити ЕУ по питању Космета? Хоће ли управо на Србији опет тренирати своје политичко јединство као што је то био случај са Југославијом 1991. године? Па ће на истом простору у истом времену важити различити критерији? За једне може овако, а за друге мора онако­? Није ваљда да на проблему јужне српске покрајине ЕУ изграђује заједничку спољну политику с амбицијом да постане и политичка суперсила? Да преко тога има већи допринос у страној помоћи, преференцијалној трговини и спремности да преузме међународне мировне мисије и тако себи обезбеди једну улогу која, ипак, није ривалска према САД? И за све то опет добро дођу Срби. Неко би рекао, па докле?     

ЕВО НАС У 2012. ГОДИНИ. Амерички је председник мртав, потпредседник је поднео оставку. После понижавајућег пораза који су САД претрпеле од Ирана за време трећег великог рата у Персијском заливу, Америка је на ивици хаоса. Завладала је рецесија и америчка армија преузима власт...

Не ради се о сценарију за научнофантастичан филм већ о измишљеним мемоарима потпуковника америчког ратног ваздухопловства Чарлса Данлепа, који треба да упозоре Пентагон да се чува војног ангажовања у земљама као што су Ирак, Авганистан, или Иран. Текст је написан за Национални ратни колеџ у Вашингтону 1991. године. Није се допао шефовима потпуковника Данлепа, па су га одмах пребацили у Кенију да нешто ради око логистике у Сомалији. Дакле, чиме је то потпуковник Данлеп заслужио хитни боравак у Африци? Написао је „да су оружане снаге САД већ продрле у више животно важних сектора америчког друштва и да је тиме почела неизбежна политизација војске, да армија тражи све важнију политичку улогу и да је због заузетости својим цивилним задацима и операцијама очувања мира, армија запоставила своју војну обуку, па отуда и неспособност да се Америка одупре када је иранска армија одлучила да окупира друге државе у Персијском заливу”.

Да ли је потпуковник Чарлс Данлеп био пророк те 1991. године, тек Америка је сада пред рецесијом, амерички војници заглибили су се у песку Ирака и у гудурама Авганистана. Док је у Ираку америчка војска успела да смањи ниво терористичких самоубилачких напада, па је тај број радикално опао у односу на прошлу годину, што свакако јесте велики успех, у Авганистану је војна кампања НАТО-а против талибана изгубила темпо и подстрек. Наиме, нова америчка тактика у Ираку, нова врста оклопних возила и јача инфилтрација америчких обавештајних система у племенску структуру живота у Ираку – све је то допринело бољој безбедносној ситуацији у земљи.

Но, у Авганистану се домет америчког и НАТО присуства своди на веће градове и њихову околину, западној алијанси недостаје још војника, нико из Европе није вољан да тамо шаље своје момке, па Американци морају сада да пошаљу још око 3.000 својих маринаца. Да је у Авганистану у току прави рат у којем се гине и убија, та идеја у Европи дуго није била присутна.

По свему судећи, потпуковник Данлеп био је у праву и у вези са америчком конфронтацијом с Ираном. Бела кућа морала је демантује све оно што је тврдила у последње две, три године, наиме, да Техеран ради на програму атомске бомбе. Недавно је из Вашингтона саопштено „да Иранци већ три године не раде на атомској бомби”, али, ваљда за сваки случај, Американци и даље траже од Савета безбедности УН нове додатне санкције против Ирана. Због рада на атомској бомби, за шта је из Беле куће недавно поручено да Иранци то, ипак, не раде? Мора да се у Техерану ајатоласи ваљају од смеха!

ОПРОСТ ДУГА СУ РЕЧИ од којих сваки банкар задрхти, јер ударају на свето правило о позајмљивању новца. Најбогатије земље отписују дугове најсиромашнијим земљама. Има ту и политичке сврхе, да се покаже да нови светски поредак није без срца. Уз мало потпитање: је ли то заиста глобализација, или стварамо два света, један за богате, а други за сиромашне? Србија је Ираку опростила дуг, Париски клуб је Србији опростио дуг. Испада да је Србија истовремено и богата и сиромашна држава. Јединствена у свету...