Преко суда у Стразбуру до свог детета

Европски суд за људска права у Стразбуру донео је ових дана и другу пресуду на штету Србије због тога што наши судови нису окончали спор због кога је једној мајци годинама било ускраћено родитељско право. Иако је Четврти општински суд у Београду још јула 1999. године донео привремену меру по којој до коначне пресуде о старатељству има права да два пута месечно виђа кћерку, мајци је то било недостижно готово осам година. Контакте мајке са кћерком спречавао је отац коме налог суда није могао да буде уручен, јер у главном граду ето, нису могли да га нађу ни суд, ни полиција, ни социјалне службе. Све што није могло да се уради за толико година, после ове пресуде мораће да се заврши за три месеца.

– Реч је о пресуди у случају В. А. М., а, како је у питању осетљива породична ствар, Европски суд је предмет водио под иницијалима. У извршењу одлуке о поверавању детета на чување другом родитељу суд је констатовао повреду чланова 6. (став 1), 8. и 13. Европске конвенције о људским правима. То значи да је у случају госпође В. А. М. повређено право на суђење у разумном року, право на поштовање породичног живота и право на делотворно правно средство, објашњава др Славољуб Царић, заступник Србије пред судом у Стразбуру.

У чему је грешка државе

Породична драма започиње тако што је, како објашњавају упућенији у случај, отац отео дете од мајке, одвео га на летовање после чега је жена изгубила сваки контакт са кћерком. На распад брака и онемогућавање да виђа дете утицало је, чини се, и то што је В. А. М. инфицирана ХИВ-ом, наводи се, поред осталог, у саопштењу суда у Стразбуру.

Иако ова чињеница некима може изгледати као оправдање за поступке оца, поменути суд не дели такво мишљење. Подсећајући шта су све прошле мајка и кћерка и узимајући у обзир мајчино здравствено стање, као да не могу да се начуде што су домаћи органи, уместо да покажу ванредну ажурност у спровођењу донете мере, константно пропуштали да примене средства и обавежу оца да поступи по налогу суда.

Где је у овом конкретном случају погрешила држава?

– Европски суд каже да је основна грешка била што је Четврти општински суд пропустио да искористи процедурална средства која има на располагању и обезбеди окончање поступка. Пропуштено је да се реализује привремена мера којом је мајци омогућено да виђа дете и која је донета 23. јула 1999. године. Мера није извршена и суд у Стразбуру констатовао је да је учињена повреда. Госпођа В. А. М. тражила је 30.000, а добила 15.000 евра. То ће морати да плати држава, као и 4.350 евра за трошкове поступка. То је правична накнада, али много је значајнија друга мера која тражи да домаћи суд уложи максималан напор да се цео поступак доведе до краја, дакле да се привремена мера и реализује, сматра државни заступник.

– У пресуди која још није правоснажна (по истеку три месеца наступа правоснажност) констатује се да Србија у свом правном систему нема ефикасно правно средство за остваривање права на суђење у разумном року. Највећи број представки наши грађани упућују управо из тог разлога. Обраћање председницима судова, министру правде или Надзорном одбору не може се сматрати довољно адекватним средством. Могуће је да ће оваквих случајева бити и убудуће, а да би се избегло да држава спорове губи и плаћа накнаде мора обезбедити ефикасно средство за убрзање поступка, каже Царић.

Кад се незадовољна странака чији се предмет годинама не решава обрати, Надзорном одбору, то тело може да начини увид у списе предмета и препоручи суду да поступа експедитивније, али не може да делује превентивно, нити лицу које трпи због одуговлачења поступка додели адекватну накнаду. 

Др Славољуб Царић потврђује да је Комисији за реформу правосуђа поново доставио иницијативу да се, изменама и допунама одговарајућих закона, недостатак отклони. Иначе, и ову као и претходну пресуду на штету државе (у случају Матијашевић) заступник ће као својеврсно упозорење упутити на адресе свих судова у Србији.

Све више тужби

Европском суду до сада је упућено више од 1.800, неке су поднете поодавно па се ускоро очекују и нове одлуке.

– Лане је служби заступника достављено 40 тужби на изјашњење, што наравно не значи да ће ове године бити донето и толико пресуда. Тренутно у раду имамо око 50 предмета, али број ће свакако да расте. Један предмет некад садржи и више представки, а такав је случај који се односи на суд у Новом Пазару где у оквиру једне заправо имамо шест представки.

Сем накнаде и судских трошкова од 20.000 евра, колико држава мора да плати, саговорник каже да је важнија поука за убудуће.

– Основно је да се и привремене мере и поступци пред судовима морају на ефикасан начин извршавати и завршавати, а поготово у породичним стварима, радним споровима и другим осетљивим случајевима. С друге стране, у случајевима где није било ефикасности као овде и када је држава осуђена да плати одређену накнаду и предузме друге индивидуалне мере, важно је да се по тим налозима Европског суда поступи савесно и да се у року до три месеца пресуда изврши. Важно је и стално указивати на потребу да се измени законодавство што је, као општа мера, предвиђено у самој пресуди – каже Царић, уз опаску:

– Европски суд не треба схватити као нешто што нам је наметнуто, то је сада саставни део нашег система, инстанца која постоји изнад домаћих судова. Истина је да не може да укине домаћу пресуду, нити да по аутоматизму измени домаћи пропис, али може да утиче на промену закона и другачију праксу судова.

-----------------------------------------------------------

У Америци судија плаћа грешку

У првом спору који је држава изгубила у Стразбуру пре пола године због непоштовања права на претпоставку невиности у случају Матијашевић, Европски суд оштећеном није досудио накнаду, а држава је била обавезна да плати само судске трошкове од 662 евра. У овом случају држава оштећеној В. А. М треба да исплати 15.000 евра, али и судске трошкове од 4.350 евра. Ко ће то да плати?

Уредба о заступнику Србије пред Европским судом за људска права прописује да се у случајевима када држава изгуби спор исплата накнаде врши из средстава органа Републике Србије чији су акти проузроковали кршење људских права и довели до поступка у Стразбуру. У овом случају поступак се водио пред Четвртим општинским судом у Београду, па би по било логично да тај суд плати наведени износ.

Међутим, у буџетима домаћих судова нису предвиђене ставке за плаћање судских грешака које после по тужби грађана исправља Европски суд. Ни у републичком буџету нису издвојена посебна средства за ове намене, иако се могло очекивати да држава може да спор изгуби. У таквој ситуацији, сматра Царић, вероватно ће се новац обезбедити преко Министарства правде и Министарства финансија и то из буџета. Да постоји државни фонд за ове намене било би лакше, јер би и држава накнадно због пропуста у раду конкретног суда доцније могла да таквом суду умањи средства.

У појединим државама САД, наводи др Царић, у случајевима судских грешака постоји систем који "лупи по џепу конкретног судију који је водио поступак", умањује му се плата и сличним мерама санкционишу превиди.